Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

понедељак, 26. август 2013.

Grad sa nekoliko imena

Ime mu je Al Jubail. Odaziva se i na kraće - Džubejl. Ima još. Nekadašnje ribarsko naselje. Sadašnji industrijski centar. Raj za inženjere!

Ovaj grad koji je moj dom već godinu dana, osim što je ušuškan u Persijskom zalivu, ima nekoliko imena i ozbiljnu tendenciju da dobije još toliko.

Stari deo grada
Džubejl je ostavio iznenađujuće pristojan utisak na mene kada smo se prvi put sreli u avgustu 2012. godine. Zamišljala sam da ima mnogo manje stanovnika i da nije toliko zapadnjački orijentisan. Sam grad podeljen je na novi (Džubejl I) i stari Džubejl. Između starog i novog dela nalazi se industrijski grad i o tome malo kasnije u redovima dole.

Novi Džubejl je kao što ime kaže nov. Odlikuju ga nove, prostrane kuće, široke ulice, popularni restorani, poveći tržni centar i privilegija da živite nedaleko od prilično lepo uređene plaže. 


Novi deo Džubejla i šetalište

Mi živimo u starom delu grada. 

U širem i užem centru grada, nedaleko od luke, nižu se redom svi poznatiji restorani brze hrane, zanatske radnje, jedan manji tržni centar, dva veća supermarketa, prodavnice nalik našim piljarnicama, frizeri i berberi, pekare, poslastičarnice, pijaca, prodavnice odeće i kineske radnje, hoteli, policija, pošta, škola i sve što krasi jedan veći grad. 

Sada, posle godinu dana života ovde, shvatam da svi veći gradovi hteli ne hteli moraju da prate zapadno tržište zato što u Arabiji živi i radi oko 9 miliona stranaca i samim tim neophodno je prilagoditi se potrošačima. U prodavnicama, oznake na ulicama, nazivi radnji, sve je paralelno, na engleskom i arapskom. Izuzetak su oni manji gradovi, da ne kažem varošice, koje i dalje stidljivo čuvaju tradiciju i ne narušavaju ambijent nekim stranim jezikom.  

Dakle, bila sam prijatno iznenađena jer sam očekivala neku varošicu sa samo jednom prodavnicom. U stvarnosti grad je toliko prostran da poređenja radi, treba mi oko 35 minuta autobusom da iz starog dela grada dođem u novi. U početku nisam imala utisak da se nalazim negde na Bliskom istoku. Lica koja sam viđala poreklom su iz Pakistana, Indije i Filipina. Uglavnom su to lica jeftine radne snage. Ako je novi deo grada sinonim za porodicu, stari deo je sinonim za samce! 

Često viđen oblik zabave za samce je kriket. Pošto je grad i više nego prostran, dovoljno je samo da se označi jedan deo poljane ili zemljišta i da se skupi ekipa raspoložena za igru. A to bukvalno vidim na svakom drugom ćošku.


Popodnevna razonoda
Arhitektura se dosta razlikuje od novijeg dela. Ulice su malko uže, u nekim delovima jednosmerne, dosta je prljavije i gužva je neuporedivo veća nego u novijem delu. Tražim najbolju reč kojom bih mogla da opišem taj krkljanac, specijalno petkom popodne. 

Prvo mi pada na pamet - haotično!
Onda, kao da sam u nekom filmu iz 70-ih godina gde su boje oko mene isprane i ne prikazuju okolinu na pravi način...

Mislim da tada, u ranim popodnevnim časovima, kada vrućina koliko-toliko umine, mahom muškarci, izmile iz svojih soba. Kolima proći tuda u to doba gotovo je nemoguće jer imam utisak samo što nam prolaznici ne legnu na haubu. 


Uobičajena popodnevna gužva u gradu


Industrijski grad je zaista priča za sebe! To je u pravom smislu reči grad u kojem su smeštene fabrike i industrijska postrojenja hemije i petrohemije. Ovo je ujedno i najveći industrijski kompleks te vrste u svetu!


Skoro pa k'o Menhetn!
Pošto je istočni deo Arabije prebogat naftom, sasvim logično se nametnulo rešenje da se naprave fabrike na samom izvoru nafte. Ono što je meni apsolutno fascinantno je veličina ovog industrijskog grada! Probaću iole da ilustrujem veličinu ovog kompleksa.


Plava i zelena boja oslikavaju  stari i novi deo Džubejla a ljubičasta i siva industrijsku zonu
Rekla sam već da se industrijski grad nalazi između starog i novog dela Džubejla. Od trenutka kada se kroči na auto-put pa sve do isključenja za novi deo grada, mogu da posmatram obrise fabrika!




Evo i male računice. Pomenula sam i da mi treba nekih 35 minuta do novog dela grada. Ako oduzmem otprilike 10 min dok dođem do auto-puta i nekih 5 min do centra novog dela, ostaje mi  oko 20 minuta koliko u stvari traje vožnja pored industrijskog grada. 




Ili da pojednostavim. Kao kada biste se vozili na primer od Autokomande pa do isključenja za Novi Sad i na tom potezu prolazite samo pored - fabrika! 



Nedavno je saudijska vlada pokrenula projekat o izgradnji i trećeg dela grada, takozvanog Džubejl II. Svi zainteresovani mogu pogledati prilog na CNN-u u kojem između ostalog, možete videti i čuti našeg stručnjaka, Đorđa Dinića, koji rukovodi ovim projektom. 

Kaže se u tom prilogu i da je Dubai raj za arhitekte a Džubejl raj za inženjere! Tek sad vidim zašto je to tako!










петак, 09. август 2013.

Godišnjica

Na današnji dan, tačno pre godinu dana došla sam u Saudijsku Arabiju!

Sećam se nekoliko saveta koje sam dobila pred dolazak i jedan je bio da što pre dođem do pasoške kontrole da bih izbegla mukotrpno i zaista dosadno čekanje. Kasnije sam se uverila da je to čekanje u stvari sastavni proces ove avanture. 

Sećam se svih osećanja koja su se mešala zajedno sa ljudima koji su pristizali iz ko zna kojih krajeva sveta. 

Nervoza - cupkanje patikom o mermerni hol... 
Uzbuđenje - korak po korak bliža šalteru...
Nelagodnost - farmerke i košulja na meni...
Neizvesnost - debeljuškasti carinik... 
Radoznalost - šaranje očima i izvijanje vrata prateći pokrete ostalih sapatnika u redu. Uglavnom žena koje su bile pokrivene. 

Sećam se da sam se nervirala zbog dugog čekanja na pasoškoj kontroli. Posmatrala sam šta rade drugi ljudi i kako svi bez pogovora strpljivo čekaju svoj red da dobiju još jedan pečat u dokumentu. Prešla sam u drugu kolonu koja je počela da se miče. Spremila sam sve papire i stavila ih u desnu ruku. Onda sam čula poznati jezik. 
- Otkud ti ovde? Pa šta ti radiš ovde? ... (ženo božja - ja dodala), izletoše reči čoveku koji je stajao iza mene, aludirajući valjda na to zašto sam ja kao žena uopšte došla u Saudijsku Arabiju. Prepoznao je moj pasoš koji sam čvrsto držala u ruci.
Saznala sam da je čovek iz Hrvatske i da se uskoro vraća kući. Kaže, mora samo da završi par stvari i za dve nedelje ide nazad. 

Pozdravili smo se kad smo uzimali kofere. Svi koferi čiji su vlasnici još uvek stajali u redu, bili su uredno poređani pored trake jer, posle skoro dva sata, morao ih je neko skloniti sa iste. 
- Ajde, pa... srećno ti bilo! rekao je prepoznavši moj entuzijazam na licu. Izašao je malo pre mene užurbano gurajući prtljag ka izlazu i izgubio se u gužvi.

Uzela sam svoje kofere i odjednom se kraj mene stvorio momak koji se lepo ponudio da mi ponese, tj, odgura prtljag. Ju, što su fini ovde... sećam se koliko sam bila zbunjena. Posle je taj isti momak tražio pare za svoj trud. Naravno da je tražio.

Sećam se koliko sam bila srećna što sam videla muža nakon razdvojenosti od par meseci.

Sećam se i neverovatne vrućinštine koja me je zapljusnula kad sam zakoračila na asfalt. Tlo je zvanično bilo dodirnuto. Avantura je počela. I danas, tačno posle godinu dana, ta ista avantura i dalje traje sa istim onim entuzijazmom koji je prepoznao čovek koga sam prvi i jedini put videla na aerodromu. 

Prvi video zapis, snimljen onog trenutka kada sam prošla pasošku kontrolu