Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

четвртак, 31. јануар 2013.

Šest meseci posle - Dobre i loše strane života u Saudijskoj Arabiji


Pre skoro šest meseci, čekajući let za Saudijsku Arabiju, vrtelo mi se u glavi sve i svašta i razmišljala sam kako li će izgledati moj život u ovoj zemlji. Svesno donevši odluku i muž i ja smo krenuli sa skromnim očekivanjima u džepu i ne znajući zapravo šta je to što očekujemo. Kasnije se ispostavilo da je tako bilo najbolje! Ne očekujući dakle, ništa specijalno, vođeni mišlju da i u toj Saudijskoj Arabiji žive ljudi, uplovili smo u svakako najveću životnu avanturu do sada.

Kao i bilo gde u svetu, život u ovoj zemlji ima svoje prednosti i mane. Ovo je spisak dobrih i loših strana života ovde sastavljen na osnovu mog dosadašnjeg iskustva. Nabrojaću prvo pozitivne strane života u Saudijskoj Arabiji:

  • Porez? Šta je to?
Mislim da je najbolja stvar u Saudijskoj Arabiji to što se ne plaća porez. Najbolji primer - zaradiš platu i pun iznos staviš u džep. Molim lepo!

  • Plaćeni računi i smeštaj
Što se toga tiče, stvarno ne mogu da se požalim. Smeštaj u kampu je jako dobar, kao što sam ranije pomenula, živimo u velikoj kući koja je kompletno opremljena. Struju i ostale račune NE PLAĆAMO, tako da nemam osećaj od ranije kad pola plate ode na komunalije. Takođe, imam jednom nedeljno pomoć u kući ako treba dodatno da se čisti, ali to sama plaćam.

  • Opušteno
Ovde život teče lagano. Sve ide polako, po principu lako ćemo i daće Bog, tj. Alah. Nigde se ne žuri osim kad se vozi auto, ali to je druga priča. Za prodavnicu mi, na primer treba tri sata što doduše nekada ume da bude naporno, ali sa druge strane, lep je osećaj kada znaš da nigde ne žuriš. Uprkos tome, dani mi ovde prolaze neverovatno brzo jer uvek imam nešto da radim. Ponekad pomislim da sve dame ovde nabijaju sebi neki tempo i rade nešto čisto da ne bi dangubile. Mnoge od njih rade od kuće, u stranim školama, organizuju razne dobrotvorne akcije i slično.

  • Benzin – smešno jeftin
Natoči do vrha! – mislim da nikad više u životu nismo izgovorili ovu rečenicu. Da, benzin je ovde jeftin. Pun rezervoar od nekih pedesetak litara ispadne 25 rijala što je u prevodu – oko 550 dinara. Bez daljih komentara.

  • Istraživanje Arabije
Kad uopšte ne razmišljaš o ceni benzina, još je lakše odlučiti se i putovati okolo. Arabija ima i planine i zelenilo i pustinje i more, odlična mesta za ronjenje, arheološka nalazišta i kulturne baštine. O tome u nekom od sledećih postova.

  • Klima
Iako temperature leti dostižu skoro 50 stepeni, mogu reći da mi više prija toplo vreme nego hladnoća ili kiša. Lepo je kad skoro 8 meseci možeš da nosiš kratke rukave ili japanke. Trenutna dnevna temperatura je između 20 i 25 stepeni.

  • Zdrav život
Koliko god da smešno zvuči, na neki način ovde vodimo zdrav život. Imamo vremena za sport (nekad manje, nekad više), ležemo ranije, ne pijemo alkohol.

  • Egzotične destinacije
Reću ću samo da su Maldivi, Filipini, Indija, Šri Lanka, Tajland – nikad bliži!

  • Životna škola za strpljenje i toleranciju
Mislim da je ovo jedinstvena prilika gde mogu da upoznam ljude oko sebe. Sa nama u kampu žive ljudi iz raznih krajeva sveta i lepo je čuti tuđe životne priče, drugačije običaje i razmišljanja o tekućim svetskim pitanjima. U suštini, svi smo mi različiti a na neki način opet, isti. Smejemo se dobrim šalama, brinemo za porodicu i bližnje, prevazilazimo probleme i učimo se dodatnom strpljenju i toleranciji.



U nastavku, loše strane života u Saudijskoj Arabiji:

  • Ograničena sloboda kretanja
Smeta mi ta sama pomisao da ne mogu slobodno da se krećem kuda želim. U stvari, kažu da mogu, ali nije baš preporučljivo da se krećem sama nekim delovima grada. Moram da naglasim da to ne znači da sedim kod kuće i čekam muža da se vrati sa posla i da nigde ne izlazim. Naprotiv. U kampu imamo autobus koji ima svakodnevne rute, plus imam opciju da me vozač vozi gde hoću. Kada kažem da mi smeta pomisao da ne mogu slobodno da se krećem, mislim na one jednostavne stvari o kojima do sada nisam razmišljala. Da odem na svirku u neki klub, prošetam se parkom, vozim bicikl pored reke, nađem se sa sestrom posle posla itd... Međutim, u realnosti to izgleda ovako: I da mogu - nemam kuda da se šetam. Struktura grada gde živimo je takva da postoji uži centar gde se nalazi većina radnji, zanatlija, pekara, foto-radnji i slično, i bilo gde da krenem ne mogu da funkcionišem bez kola. Što me navodi na sledeću stavku.

  • Vožnja kola
Vožnja kola odnosi se na dve stvari. Prvo, smatram da su Arapi generalno jako loši vozači. Uglavnom voze brzo, ne znaju propise, uleću u tuđu traku bez pardona. Često viđam na prednjim sedištima malu decu, ponekad kako sede u krilu vozača – što je za mene nedopustivo! Ograničenje na auto-putu je 120km/h što u prevodu znači da svi voze oko 150km/h. Saobraćajne nesreće su nažalost svakodnevna pojava i desilo mi se da sam u jednom danu videla tri nesreće i to samo u roku od sat vremena. Drugo, ne volim da zavisim od druge osobe, pa mi ponekad teško pada što ne mogu da vozim. U realnosti, (ako imamo u vidu prvu stavku oko vožnje) sumnjam da bih se usudila da vozim po saudijskim putevima iako vozačku dozvolu posedujem više od deset godina.  

  • Radno vreme prodavnica zbog molitve
Kada idem u prodavnicu ili bilo koju radnju potrebni su mi debeli živci. Mislim da me ovo najviše frustrira. Dakle, sve prodavnice se zatvaraju na nekih 20ak minuta i to tokom svake molitve. Moram da kalkulišem kad počinje molitva i da li ću stići sve da završim. Evo jednog glupog primera: Trebale su mi baterije. U Beogradu uopšte ne razmišljam o takvim stvarima. Ako ne nađem u jednoj radnji, tu je obično trafika. Ovde mi je trebalo 6 dana da kupim baterije! Ako nemaju u jednoj prodavnici, (što je bio slučaj) moram da čekam sledeći dan jer autobus koji nas vozi ide jednom dnevno. Tako, tražila sam skoro nedelju dana dok nisam pronašla prodavnicu koja ima baterije koje su meni trebale. 
Još jedna stvar. U tržnim centrima ne postoje kabine za presvlačenje. Negde postoje, ali na potpuno izdvojenom mestu i često su spojene sa WC-om. To znači, ako hoću da probam nešto, prvo moram da platim pa da probam u WC-u. To, ili da kupim, pa da probam kod kuće. Ako mi neodgovara, mogu da vratim tek za dva dana jer, opet, takav je red vožnje.

  • Zemlja kontrasta. Izuzetno prljavo i čisto
Mislim da nigde do sada nisam videla toliko plastičnih kesa, guma i kojekakvih čuda pored puta kao ovde. Česta slika su i bukvalno male deponije u sred grada, gde se mogu videti nabacane kese i đubre koje svi zaobilaze. Sa druge strane, neverovatno je kako su neki restorani, hoteli ili kuće besprekorno čisti.  

Dakle, prošlo je šest meseci od kako sam prvi put kročila na arabijsko tlo. Pola godine. Proletelo je. Za to vreme desile su nam se i lepe i manje lepe stvari koje su mahom bile vezane za privatan život. Naravno, bilo je trenutaka kada sam poželela da se nalazim negde drugde, ali nijednog jedinog trenutka se nisam pokajala zato što smo došli u Saudijsku Arabiju. 

петак, 11. јануар 2013.

Žena bez lica

Juče sam primetila ogromnu reklamu jedne strane marke na ulazu u tržni centar. 
Gledajući je tako u paketu, nisam primetila neku razliku. Gledala sam muškarca - manekena, u plavom džemperu, onda zimsku kolekciju koju nose deca a onda mi je pogled zastao na dugokosoj manekenki. Ugledala sam ženu bez lica na kojoj se jasno vidi zamagljena rupa tačno tamo gde bi trebalo da joj vidim oči, nos i usta. 
Reklo bi se, školski primer cenzure, koji se ovde očigledno oslikava i na marketing. 


Cenzura u marketingu





недеља, 06. јануар 2013.

Slatko iznenađenje

Pre par dana, muž mi je doneo belu kutiju i pružio mi je sa osmehom.

- Uzmi, za tebe je....
Čekao je moju reakciju.
Bila sam oduševljena i počela sam da pogađam šta se to nalazi među folijom u plastičnoj kutiji.
- Ma nisi trebao, odgovorila sam mu kada sam videla čokoladni kolač sa keksom.
- Ma nije mi bilo teško. Rečeno mi je samo da je poklon za tebe.
Čekao je moju novu reakciju.
Oči su mi se dodatno razvukle pitajući se ko to meni šalje iznenađenje, i to preko muža.

Ispostavilo se da je slatko iznenađenje poklon od Zahre, sestre od muževljevog kolege.
Hvala Zahra, kolač smo pojeli u dva zalogaja!