Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

субота, 22. јун 2013.

Ćao, ćao Viberu

Viber je nedavno blokiran u SA. Sledeći na tapetu koji bi mogli da dožive istu sudbinu kao nesretni Viber su programi Whatsapp i Skype!

Pre nego što nastavim dalje, moram reći da je SA zemlja koja ima zavidan broj internet korisnika - čak 13 miliona! Polovina od tog broja koristi Facebook, pa onda idu ostali društveno-popularni oblici internet komunikacije. Većina stanovništva koristi smart telefone i najnoviju tehnologiju gde prednjače kompanije Apple i Samsung.

Viber je dakle, bio jedan od najefikasnijih programa koji je omogućavao slobodan kontakt ljudima kako u zemlji, tako i van zemlje. Viber su koristili i Saudijci u i van zemlje kao i oko 2 miliona stranaca koji žive i rade ovde. Sada su svi oni (pa i ja sa njima) uskraćeni za slobodan kontakt sa porodicom i prijateljima. Priča se da će ista sudbina zadesiti i Whatsapp i Skype ukoliko ne prihvate uslove koje su nametnule saudijske vlasti.

A zašto je Viber uopšte blokiran?


Par meseci unazad, vlasti u Arabiji su najavljivale da će doći do znatnih promena što se tiče korišćenja ovih oblika internet komunikacija.

Zvaničnici su objasnili da Viber kompanija nije uskladila svoje poslovanje sa lokalnim propisima. Naime, vlasti u SA su im tražile dozvolu kojom bi mogli da nadgledaju korisnike. Viber je odbio taj zahtev.

Drugi razlog je finansijske prirode. Domaći, mobilni operateri u zemlji gube veliki novac i ne mogu da idu u korak sa ovim koliko toliko besplatnim vidovima komunikacije.

Ako spojimo oba razloga, nemogućnost nadgledanja velikog broja korisnika i gubitak novca - sasvim "logično" se nametnulo rešenje u vidu - zabrane!  

Ukoliko Whatsapp i Skype ne podlegnu zahtevima saudijskih vlasti zadesiće ih sudbina nesretnog nam Vibera. A to ne ide na ruku ni lokalnom stanovništvu, a ni strancima koji su ovde. 



понедељак, 17. јун 2013.

Hrana iz ugla jednog gurmana

Često dobijam mejlove sa pitanjima kakva li je hrana ovde, kako se hranimo, koje su cene u prodavnicama itd... Pošto sam gurman koji obožava da jede, od mene dalje nećete čuti bilo kakvu kritiku što se hrane tiče. Ako mene pitate, hrana je ovde sjajna! 

Jedan od mojih prvih izlazaka i večera povodom kraja prošlogodišnjeg posta
U većim supermarketima (kao što su Tempo ili Idea), svi proizvodi su ispisani i na engleskom tako da mi nije bilo teško da provalim šta je šta. Što se tiče cena, one su manje više slične kao kod nas. Ono što mi se sviđa jeste zaista velika raznovrsnost u ponudi. Osim lokalnih proizvoda, u prodavnicama se može naći povrće, voće i začini koji dolaze sa dalekog istoka a isto tako možete videti proizvode koji se uvoze sa zapada (Amerike, Rusije, Holandije, Norveške ili Španije). Čula sam da se čak mogu naći i neki Krašovi proizvodi. Pošto živimo u zalivu, ne zaostajemo ni za svežom ribom i ostalim morskim plodovima kao što su škampi i lignje a prošle nedelje sam čak videla kako na pijaci prodaju i male ajkule. U stvari, prvi put u životu sam videla tako nešto.  

Ko je za meso od kamile?
Sviđa mi se što je egzotično voće za naše pojmove kao što je mango ili avokado, znatno jeftinije nego kod nas. Dodajmo na to i milion vrsta urmi, maslina, raznolikog hleba, jako dobrog jogurta (laban)... Postajem pomalo gladna.

Pileća šoarma
Uz svu ovu ponudu prosto je nemoguće ostati imun i na jako veliki broj svetskih kuhinja. Osim arapske, najzastupljenije su indijska, filipinska, tajlandska, kineska, meksička i libanska. Iznenadila sam se kada sam videla koliko ima i restorana brze hrane. 

Najveća porcija jagnjetine koju sam videla do sada
Arapska kuhinja uglavnom se sastoji od jagnjetine, pirinča, dosta začina, salata i sjajnih namaza i mogu reći da sam ovde probala jednu od najboljih jagnjetina do sada. Cene u restoranima opet variraju. Brza hrana je najjeftinija, pa onda ide sve ostalo. Recimo da za 20-25 evra možete poprilično da napunite dva gladna stomaka i ostatak da ponesete kući.  

Ako mene pitate, lepo sam se uklopila u ovu gurmansku priču a u slučaju da mi nedostaje naša kuhinja - sama spremim nešto. Česta roštiljanja u kampu takođe su rado viđena priča. 




Ono na šta se još uvek nisam navikla jesu odvojeni ulazi ne samo u restorane, već i banke ili kafiće i to sam pominjala u jednom od prethodnih tekstova

Prvi put kad smo otišli u restoran, primetila sam da svaki sto-separe ima zavesu. Naravno, pomislila sam kako je super imati tako nešto, kao da si neka važna ličnost i super je da te ne gnjave drugi ljudi dok jedeš i ne gledaju te dok si musav i zvaćeš hranu. Svrha te zavese je ne da prikrije hedonizam u jelu već da prikrije one koji se nalaze unutra. Samo što sam izustila to u svojoj glavi, u restoran su ušle četiri žene sa dečakom i devojčicom i sa jednim odraslim muškarcem. Zauzeli su svoja mesta i spustili zavesu. 

Libanski restoran sa neizbežnim zavesama
Tako i mi često spuštamo zavesu. Ako ništa drugo, bar na miru mogu da uživam u hrani ne razmišljajući da li će me neko preko pogledati ako se slučajno umusavim, kao pravi gurman!

                                                   x x x x x x x x x x 






четвртак, 06. јун 2013.

Povratak

Prošli mesec bila sam u Beogradu. Prošlo je skoro šest meseci od kako sam poslednji put bila u rodnom gradu. Preskočila sam zimu i donekle proleće i doletela u nešto što je ličilo na početak leta. Na kraju se ispostavilo da je slično kasnoj jeseni. Jedno od prvih pitanja koje me je sačekalo bilo je: Pa je l' ti sada hladno? I bilo je malo. Ali svejedno, uopšte mi nije smetalo jer odakle god da dolazim treba mi otprilike par minuta da se prilagodim ambijentu na starom, dobrom beogradskom asfaltu. 

Mesec dana je proletelo. Šetala sam knezom, išla u Skadarliju i noćni provod, jela sam burek i ćevape, pila sam česmovaču, pivo i rakiju, vozila sam kola kad god sam mogla i švercovala se sestrinom bus-plus karticom. Bila sam sa meni bliskim ljudima, uživala sa porodicom i našim najnovijim članom - sestričinom. I sve mi je bilo potaman. Ništa mi nije smetalo. Ni kiša, ni majska sparušina, ni gužva, ni umor koji sam na kraju osećala. 

Sat vremena pred polazak na aerodrom i povratak za Saudijsku Arabiju, pao je grad. Nešto se sprema, pomislila sam. I spremalo se. Bila sam nervozna i jedva sam čekala da se čekiram na šalteru najbolje svetske avionske kompanije. Devojka ne starija od mene pitala me je da li imam vizu za Bahrein. (Pitala me je iz razloga jer sam imala kartu do Bahreina, gde me je čekao muž i  onda je kolima trebalo da uđemo u Saudijsku Arabiju. Na ovaj potez stranci se odlučuju (pa i mi) jer je glavni grad Bahreina na oko pola sata od saudijske granice a karte su mahom jeftinije nego iz Arabije. Da se vratim na razgovor preko šaltera.) 

- Nemam bahreinsku vizu. Na carini, na aerodromu, čim sletim u Bahrein, dobijam na licu mesta transfer vizu koju plaćam 2 bahreinska dinara. Nije mi prvi put da putujem ovako. Verujte, ne treba mi viza u pasošu zato što ne živim u Bahreinu nego u Saudijskoj Arabiji. Pogledajte, imam saudijsku vizu i njihovu boravišnu dozvolu.
Devojka potom diže obrve i klima glavom levo-desno.
- Nisam sigurna. Moram da proverim. Meni u računaru piše da vam je viza neophodna. Mislim da nećemo moći da vas pustimo bez vize.
Sav onaj grad koji se nedavno sručio na Beograd, sada se zaglavio u mom grlu. Ne mogu da verujem! Šta je bre, sad ovo?!! vičem u sebi.
- Sačekajte malo da pozovem nekoga.
Devojka okreće neki broj i par sekundi kasnije dolazi jedan momak. Gleda u papire i sluša u čemu je problem.
- Aha, aha. Dobro.... Hmmm nećemo moći da je pustimo.
Ja menjam boju u licu i malo dižem ton. Ponavljam po stoti put da vizu dobijam na aerodromu,  da tamo popunjavam formular, da provere još jednom i da mi ovo nije prvi put da idem preko Bahreina. 
Dolazi treća osoba i kaže da će proveriti sve papire koje imam.
Čekanje se pretvara u noćnu moru. 
Žena se vraća posle deset minuta i pita me da li me neko čeka u Bahreinu.
- Da, čeka me muž.
- Imate li neki papir, dokaz da vas on čeka?
- Nemam. Nije mi trebao ni kad sam išla direktno u Arabiju, a kamoli sad, za Bahrein. Mogu jedino da vam dam telefon pa da proverite. 
- Nažalost, to nam neće koristiti. Moramo da proverimo sa imigracionom službom da li uopšte možemo da vas pustimo. Vi ste nam prvi slučaj koji ovako ide u Saudijsku Arabiju a mi ne smemo da vas pustimo ukoliko nam oni ne potvrde. 
Obrni, okreni ne slušaju me. Čuju me šta govorim ali propisi su propisi. I na meni se lome. Posle sat vremena držanja u neizvesnosti ugledala sam devojku sa mojim pasošem i papirima u ruci.
- Sve je u redu. Putujete!
- Pa naravno da je u redu. Vi ste stvarno mislili da ću da ostanem sama u Bahreinu ili da idem sama u Saudijsku Arabiju?
- Da, da, znamo ali eto, morali smo da proverimo.
Ja sam morala da potpišem izjavu kojom potvrđujem da će me muž čekati na bahreinskom aerodromu i da ćemo ući kolima u Arabiju. Ja sam njima obećala da ću im sledeći put doneti formular koji popunjavam na granici. Ušla sam u avion desetak minuta pre poletanja. 

.... Posle nekih petnaest sati putovanja stala sam pred bahreinskog službenika i krenula da popunjavam formular. Pri tom sam zgrabila nekoliko praznih i stavila u tašnu setivši se obećanja. 

- Idete u Saudijsku Arabiju?.
- Da. Evo samo da popunim formular do kraja.
- Ne treba vam to. Nema potrebe da popunjavate.
- Kako ne treba? Do sada sam popunjavala...
- Lepo. Sa vašim pasošem to ne važi. Nema potrebe.
Hm. Pa lepo bogme. A zamalo da me ne puste, rekoh u sebi.
- Da li vas neko čeka u Bahreinu?
- Da. Muž.
- 2 dinara molim.
- Primate li rijale?
- Može.
- Izvol'te. 
- Dobrodošli.

Lupio je pečat i pružio mi pasoš nazad. Razgovor je trajao nepun minut. Uzela sam pasoš, isti onaj crveni pasoš koji mi je zamalo napravio problem u rođenoj zemlji, i ponosno ga stavila u tašnu.  

Ostatak putovanja nije bio toliko zanimljiv. 

Dok sam bila odsutna ništa se specijalno nije promenilo u kampu. Život se ovde nastavlja lagano, baš tamo gde sam ga i ostavila. Dve žene su napustile kamp, cveće u kući je uvenulo, urme su počele da izbijaju sa palme iz dvorišta i stigla nam je nova garnitura ležaljki kraj bazena. Sledi period velikih vrućina i zatišja pred post. Vraćam se svojoj abaji, svojim dosadašnjim rutinama i miru. Moram priznati da će mi ova opuštenost i osećaj da se nigde ne žuri nedostajati kada se jednog dana budemo vratili u Evropu. 

Urme se zelene