Prošli mesec bila sam u Beogradu. Prošlo je skoro šest meseci od kako sam poslednji put bila u rodnom gradu. Preskočila sam zimu i donekle proleće i doletela u nešto što je ličilo na početak leta. Na kraju se ispostavilo da je slično kasnoj jeseni. Jedno od prvih pitanja koje me je sačekalo bilo je: Pa je l' ti sada hladno? I bilo je malo. Ali svejedno, uopšte mi nije smetalo jer odakle god da dolazim treba mi otprilike par minuta da se prilagodim ambijentu na starom, dobrom beogradskom asfaltu.
Mesec dana je proletelo. Šetala sam knezom, išla u Skadarliju i noćni provod, jela sam burek i ćevape, pila sam česmovaču, pivo i rakiju, vozila sam kola kad god sam mogla i švercovala se sestrinom bus-plus karticom. Bila sam sa meni bliskim ljudima, uživala sa porodicom i našim najnovijim članom - sestričinom. I sve mi je bilo potaman. Ništa mi nije smetalo. Ni kiša, ni majska sparušina, ni gužva, ni umor koji sam na kraju osećala.
Sat vremena pred polazak na aerodrom i povratak za Saudijsku Arabiju, pao je grad. Nešto se sprema, pomislila sam. I spremalo se. Bila sam nervozna i jedva sam čekala da se čekiram na šalteru najbolje svetske avionske kompanije. Devojka ne starija od mene pitala me je da li imam vizu za Bahrein. (Pitala me je iz razloga jer sam imala kartu do Bahreina, gde me je čekao muž i onda je kolima trebalo da uđemo u Saudijsku Arabiju. Na ovaj potez stranci se odlučuju (pa i mi) jer je glavni grad Bahreina na oko pola sata od saudijske granice a karte su mahom jeftinije nego iz Arabije. Da se vratim na razgovor preko šaltera.)
- Nemam bahreinsku vizu. Na carini, na aerodromu, čim sletim u Bahrein, dobijam na licu mesta transfer vizu koju plaćam 2 bahreinska dinara. Nije mi prvi put da putujem ovako. Verujte, ne treba mi viza u pasošu zato što ne živim u Bahreinu nego u Saudijskoj Arabiji. Pogledajte, imam saudijsku vizu i njihovu boravišnu dozvolu.
Devojka potom diže obrve i klima glavom levo-desno.
- Nisam sigurna. Moram da proverim. Meni u računaru piše da vam je viza neophodna. Mislim da nećemo moći da vas pustimo bez vize.
Sav onaj grad koji se nedavno sručio na Beograd, sada se zaglavio u mom grlu. Ne mogu da verujem! Šta je bre, sad ovo?!! vičem u sebi.
- Sačekajte malo da pozovem nekoga.
Devojka okreće neki broj i par sekundi kasnije dolazi jedan momak. Gleda u papire i sluša u čemu je problem.
- Aha, aha. Dobro.... Hmmm nećemo moći da je pustimo.
Ja menjam boju u licu i malo dižem ton. Ponavljam po stoti put da vizu dobijam na aerodromu, da tamo popunjavam formular, da provere još jednom i da mi ovo nije prvi put da idem preko Bahreina.
Dolazi treća osoba i kaže da će proveriti sve papire koje imam.
Čekanje se pretvara u noćnu moru.
Žena se vraća posle deset minuta i pita me da li me neko čeka u Bahreinu.
- Da, čeka me muž.
- Imate li neki papir, dokaz da vas on čeka?
- Nemam. Nije mi trebao ni kad sam išla direktno u Arabiju, a kamoli sad, za Bahrein. Mogu jedino da vam dam telefon pa da proverite.
- Nažalost, to nam neće koristiti. Moramo da proverimo sa imigracionom službom da li uopšte možemo da vas pustimo. Vi ste nam prvi slučaj koji ovako ide u Saudijsku Arabiju a mi ne smemo da vas pustimo ukoliko nam oni ne potvrde.
Obrni, okreni ne slušaju me. Čuju me šta govorim ali propisi su propisi. I na meni se lome. Posle sat vremena držanja u neizvesnosti ugledala sam devojku sa mojim pasošem i papirima u ruci.
- Sve je u redu. Putujete!
- Pa naravno da je u redu. Vi ste stvarno mislili da ću da ostanem sama u Bahreinu ili da idem sama u Saudijsku Arabiju?
- Da, da, znamo ali eto, morali smo da proverimo.
Ja sam morala da potpišem izjavu kojom potvrđujem da će me muž čekati na bahreinskom aerodromu i da ćemo ući kolima u Arabiju. Ja sam njima obećala da ću im sledeći put doneti formular koji popunjavam na granici. Ušla sam u avion desetak minuta pre poletanja.
.... Posle nekih petnaest sati putovanja stala sam pred bahreinskog službenika i krenula da popunjavam formular. Pri tom sam zgrabila nekoliko praznih i stavila u tašnu setivši se obećanja.
- Idete u Saudijsku Arabiju?.
- Da. Evo samo da popunim formular do kraja.
- Ne treba vam to. Nema potrebe da popunjavate.
- Kako ne treba? Do sada sam popunjavala...
- Lepo. Sa vašim pasošem to ne važi. Nema potrebe.
Hm. Pa lepo bogme. A zamalo da me ne puste, rekoh u sebi.
- Da li vas neko čeka u Bahreinu?
- Da. Muž.
- 2 dinara molim.
- Primate li rijale?
- Može.
- Izvol'te.
- Dobrodošli.
Lupio je pečat i pružio mi pasoš nazad. Razgovor je trajao nepun minut. Uzela sam pasoš, isti onaj crveni pasoš koji mi je zamalo napravio problem u rođenoj zemlji, i ponosno ga stavila u tašnu.
Ostatak putovanja nije bio toliko zanimljiv.
Dok sam bila odsutna ništa se specijalno nije promenilo u kampu. Život se ovde nastavlja lagano, baš tamo gde sam ga i ostavila. Dve žene su napustile kamp, cveće u kući je uvenulo, urme su počele da izbijaju sa palme iz dvorišta i stigla nam je nova garnitura ležaljki kraj bazena. Sledi period velikih vrućina i zatišja pred post. Vraćam se svojoj abaji, svojim dosadašnjim rutinama i miru. Moram priznati da će mi ova opuštenost i osećaj da se nigde ne žuri nedostajati kada se jednog dana budemo vratili u Evropu.
.jpg) |
| Urme se zelene |
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
+(800x598).jpg)
.jpg)
.jpg)