Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

недеља, 31. март 2013.

Bezbednost

U poslednje vreme dobijam dosta mejlova i isto toliko različitih pitanja o životu u Saudijskoj Arabiji. Jedno od tih pitanja je i kakva je bezbednost ovde, tj. da li se osećam bezbedno?

Statistika je na strani Saudijaca jer se ovde retko kad dešavaju ubistva, napadi ili pljačke ali opet, sasvim je moguće i to. Kao što je moguće da se isto to može desiti bilo da se nalaziš u Beogradu, Harlemu ili nekom trećem mestu na kugli zemaljskoj. 

Dakle, na pitanje da li se ja osećam bezbedno ovde, moram da kažem da. 
Kamp je obezbeđen čuvarima i da biste ušli unutra morate da prođete pored dve kontrole. Automobili imaju posebne oznake kampa radi lakšeg prepoznavanja. Isto tako, većina ljudi koji rade u kampu znaju ko ste i u kojoj kući živite. U slučaju da vam dolazi neko u posetu, morate da najavite na glavnoj kapiji, da date imena, model automobila kao i broj registracije. 

Što se tiče života van kampa, policija krstari gradom ali čini mi se da i nemaju puno posla. Meni se dešavalo do sada da milion puta odem sama do centra grada (naravno, ne idem peške već mini-busom koji vozi iz kampa) bez ikakvih problema. Najneprijatnije iskustvo do sada mi je bilo kada sam se prvi i jedini put susrela sa šaptačem. Takođe, zaboravila sam da pomenem da se na ulazu u grad nalazi punkt, nešto slično kontroli, gde je svaki auto obavezan da uspori i gde čuvari imaju pravo da vas zaustave i pregledaju. 

Gužva u jednoj od glavnih ulica Džubejla
Sa druge strane, čula sam različite priče koje se ne podudaraju sa mojim dosadašnjim iskustvom tako da neka doza opreznosti ipak mora da postoji. Nisam bila svedok sledećim događajima i ne znam koja je verzija tačna ali evo približnih opisa.

Pre nekoliko meseci, na dan državnosti Saudijske Arabije jedna žena iz Venecuele je napadnuta dok je sedela u kolima i čekala muža koji je otišao ili do prodavnice ili do bankomata (kruže dve opcije gde je muž bio). U svakom slučaju, dok je muž bio odsutan neki čovek se prišunjao kolima i zgrabio ženu kroz prozor. Ona se otimala i počela da vrišti tako da su se ljudi ubrzo okupili a napadač je pobegao. Žena je bila prestravljena i zajedno sa mužem odlučila da prijave slučaj u policiji. U policiji su navodno napravili zapisnik ali od toga nema ništa, jer kako su joj rekli, ona je kriva zato što nije bila pokrivena i na neki način izazvala tog čoveka da je napadne. Ogorčena i vidno potrešena, žena se spakovala i napustila Saudijsku Arabiju noseći sa sobom sveže ogrebotine po licu koje je dobila od napadača. Od kako sam čula ovu priču, redovno se zaključavam ako ostanem sama u kolima.

Učesnika ili svedoka sledećeg događaja lično poznajem. Poreklom je iz Indije ali živi dugo u Saudijskoj Arabiji. Visok je skoro 2m i po građi je krupan. Jednog dana, otišao je u banku da podigne novac i po izlasku iz iste napale su ga tri osobe zahtevajući da im da sve pare. Da je bio neko drugi, verovatno bi ih poslušao. No, grmalj od skoro 2m ih je preslišao tako da su se sva trojica razbežala. Policija je vrlo brzo uhvatila dva napadača i dalji proces je bio da je oštećeni trebao da ih identifikuje. Međutim, on je odbio da ih identifikuje. Ne znam šta se desilo sa tim ljudima koji su bili uhapšeni, verovatno su pušteni usled nedostatka dokaza. I verovatno su sada beskrajno zahvalni dobroćudnom grmalju što ih nije identifikovao.    








уторак, 19. март 2013.

Rijad

Rijad je glavni grad Saudijske Arabije. U Rijad smo se ušunjali tiho i onako kako saobraćaj nalaže. Uplovili smo u brojne trake i uzdali se u GPS. Tek tada sam videla da su priče o gustom saobraćaju u Rijadu stvarne. Sunce je polako padalo ka horizontu a vreme je počelo da curi tokom našeg boravka u ovom milionskom gradu. Brzo smo se odlučili da posetimo Faisaliyah kulu i kasnije stari suk. 

Faisaliyah kula
Prepoznatljiv znak kule je velika kugla koja se nalazi na samom vrhu zgrade. Lift nas je podigao na visinu od nekih 200m u roku od nekoliko sekundi. Odatle smo mogli da uživamo u pogledu i zalasku sunca. Škljocali smo bez prestanka a onda nas je jedan Saudijac prekinuo i progovorio na tečnom engleskom jeziku. 
- Slikajte što više, ali samo da znate meni je trebalo skoro 3 meseca da dobijem dozvolu da slikam odavde. Uživajte u slikama! reče nam i nastavi da vuklja stalak za fotoaparat tražeći dobar ugao za slikanje.

Odraz
Rijad sa visine
U daljini se vidi "Kingdom tower"
U toj famoznoj kugli iznad nas nalazi se ekskluzivni restoran i hteli smo da vidimo kako izgleda. Pravili smo se da imamo rezervaciju i onda, kada smo napravili jedan krug, ipak smo rekli da smo pogrešili. Zbunjeni konobar se samo nasmejao i pozvao nam lift. Otišli smo na drugo mesto da utolimo glad.
Neopisiva sreća i neverica u isto vreme. Nije prase.
Posle kratkog predaha, napravili smo plan kako dalje. Mapa pokazuje da se suk nalazi blizu hotela, ali u stvarnosti se ne može doći tamo bez automobila. Famoznih desetak minuta pretvorilo se u pola sata na rijadskom drumu. Zapisali smo broj bradatog taksiste i dogovorili se da nas pokupi tačno kod velikog sata na ulazu u gradski suk. 

Masmak tvrđava
Ovaj deo grada mi potpuno deluje drugačije od svega što sam do sada videla u Arabiji. Na sredini se nalazi otvoreni trg, sa sve stolovima i stolicama na kojima sede ljudi i uživaju u večernjoj temperaturi. Trg je oivičen palmama pa me ceo prizor podseća na neki primorski, mediteranski grad. U blizini trga nalazi se i poznata tvrđava Masmak. Okolo su načičkane prodavnice, zanatske radnje, zlatni suk i prodavci koji nas bukvalno uvlače u svoje radnje. Unutra ima svega - suvenira, persijskih tepiha, beduinskog nakita, nameštaja. 

Šetajući sukom
Ušli smo u jednu radnju gde se prodaju tepisi. Prodavac je počeo da nam iznosi skoro sve tepihe pod noge. Znala sam da nećemo uskoro krenuti odatle. Tako je i bilo. Usledio je razgovor i priča o tepisima narednih dvadesetak minuta. Ispostavilo se da su iz Azerbejdžana pa smo malo pričali na ruskom. 

Prodavac tepiha iz Azerbejdžana
Ubrzo je došlo vreme za povratak i uputili smo se ka satu gde je taksista trebao da nas pokupi. Čekali smo ga malo duže i taman kad smo pomislili da se neće pojaviti, videli smo bradatu siluetu koja nam maše. 
Pogodili smo se za cenu i krenuli. Ostatak puta nije mnogo pričao i povremeno sam videla njegove namrgođene obrve u retrovizoru. Pitali smo ga da li živi u Rijadu i kakav je život ovde.
- Ja sam Pakistanac, reče. Obrve su odjednom počele da mu se opuštaju. Mada, živim u Rijadu 15 godina. Kako je ovde? ponovi sam pitanje. Nekad dobro, nekad loše. Zavisi.

Malo se odobrovoljio i ispričao nam je o ovom starom delu grada i kako su vlasti odlučile da ruše neke delove. Ujedno negoduje povodom toga. Negodujemo i mi sa njim. 
Negodujemo i zbog umora jer znamo da nas sutra čeka dug put do ivice sveta






понедељак, 11. март 2013.

Put do ivice sveta

Ovo putovanje smo detaljno planirali nekoliko nedelja. Precizno smo izračunali kilometražu, zalihe vode, baterije u fotoaparatima, rijale u džepovima i krenuli. Do željene destinacije trebalo nam je oko sedam sati vožnje kolima. Odlučili smo da jednu noć prespavamo u Rijadu i time ostvarimo još jednu želju. Da vidimo glavni grad Saudijske Arabije. Pošto je Rijad zaista ogroman grad, priču o istom ostavljam za drugi put.

"The edge of the world" nalazi se u dolini nedaleko od pomenutog Rijada. Bilo da ste  zaljubljenik u prirodu ili ne, ovo mesto bukvalno obara s nogu. Da ne bih dužila, slike će bolje opisati moje reči.

Put do Rijada traje oko pet sati
Posle nekog vremena, krajolik se promenio
Dva sata od Rijada. Trenutak kada smo ušli u dolinu "Acacia"...
... i videli prve stanovnike
Put se odužio još jedno sat vremena
Sve dok nismo stigli do ivice sveta...
... gde skidam abaju...
... uživam u tišini...
                                               ... upijam pogled...
... i divim se hrabrosti (ili ludosti),
zavisi iz kog ugla se posmatra...

                   
Nakon što smo napravili nezaboravne fotografije i fino se naćutali, okupili smo se i počeli da trošimo hranu koju smo planirano doneli. Pridružio nam se jedan Saudijac kome se isto otvorio apetit kada je video hranu postavljenu na dve prostirke. 

- Ja sam policajac... iz Rijada sam... reče nam i pokaza identifikaciju. 
Stvarno pandur. Izgleda potpuno drugačije u uniformi.
- Da li svaki dan dolazis ovde i šta uopšte radiš na ovom mestu? pitanje koje je sve nas interesovalo.
- Da... da.. svaki dan... Dođem... budem ovde... vratim se... 
Počeo je da objašnjava na engleskom koji je više ličio na neku pantomimu jer je stalno upotrebljavao ruke da nam opiše odgovor. Ispostavilo se da se razgovor nastavio u istom maniru.
- Opasno je ovde... Može čovek da padne sa litice. Opisa nam u tom trenutku kako čovek može da se spljeska o stenčuge. Sažvakao je i progutao salatu od šargarepe i krastavca i nastavio. Ja video (pokazuje na oči)... jedna žena.... pala.... mrtva (i onda izraz lica kao da spava). Muž hteo da je slika... kaže nazad... još malo... još malo... i ona.... padeeee. Strašno! (klima glavom levo-desno).

Malo smo se uozbiljili, zaćutali, ali nas on brzo prekinu. 
- A odakle vi došli?
- Iz Džubaila.
- Svi?
- Svi.
Ne može da poveruje. Kaže, ovde nije video nikog iz Džubaila. 
- Mnogo daleko. Saudijci ne voziti iz Džubaila u Rijad. Daleko.
Počeli smo da se smejemo. Kada je sažvakao poslednji zalogaj, ustao je i otišao do svog auta. Otvorio je gepek i izvadio kafu, naložio vatru i ugrejao vodu.
- Vi meni ručak, ja vama kafu.
- Pošteno. 
- Dug put do Džubaila. Pij... pij... da ne spavati dok vozi. Drugom rukom nam je tutkao urme.
Nalio je muškarcima kafu u termose, za svaki slučaj, da se nađe. 

Odmor i ručak
Kafa
Vetar jako duva i grla su nam suva. Uprkos vetru, mnogo je toplo, a kafa još više prija našim suvim grlima. Uzela sam par urmi, moram priznati da sjajno idu uz kafu. Ubrzo smo se spakovali i krenuli nazad istim putem kojim smo došli. Dug je put do Džubaila. Iako je bilo naporno u povratku, vredelo je doći do ivice sveta, u svakom smislu te reči.


Put





понедељак, 04. март 2013.

Priče iz ženskog i muškog šatora

Prvo smo upoznali Fahadovu ženu. Ima lepe crte lica, dugu smeđu kosu, crveni karmin i osmeh koji se slaže sa cvetnom haljinom. Ima četvoro dece. Onda smo redom upoznali ostale devojke. Neke su dosta mlade, neke su malo starije. Smestile smo se u šator koji je postavljen specijalno za nas dame. 

Sve imaju dugu tamnu kosu. Nekima engleski nije baš jača strana pa se sporazumevamo pomalo stidljivo. Moja slaba strana je to što nisam uspela da zapamtim njihova imena. Neverovatno mi je kako sve one liče jedna na drugu. To me pomalo i zbunjuje, mada više sam iznenađena njihovom otvorenošću i iskrenim osmesima.

- Znači svakog vikenda dolazite ovde? upitah jednu od njih.
- Da, da... svakog vikenda, odgovori kratko. Volimo da provodimo vreme ovde... Samo za nas. 
- I šta obično radite?
- Pričamo, igramo, pevamo... zabavljamo se.

Taman što je izgovorila prethodnu rečenicu, neko je pustio muziku. One najmlađe su počele da igraju trbušni ples. Pitala sam da li mogu da ih snimim i dobila odgovor: "Da, ali nemoj da nam snimaš lica. I nemoj da pokazuješ drugim muškarcima". Bez brige, rekoh joj. Neću pokazivati.

Srkutali smo čaj i posmatrali igru dok nije došao Fahad. Žena od njegovog brata je brzo prebacila maramu preko lica, dok su ostale devojke prilazile i pozdravljale se sa muškarcem koji je ušao u šator. Nije se dugo zadržao, poručio nam je da uživamo i da će večera uskoro. Kako se okrenuo i otišao, tako je žena zadovoljno zbacila maramu sa svog lica. 

Potom su ušle služavke i postavile sto za večeru. Da ne kažem, postavile pod, pošto hranu jedemo sedeći, sa poda. Neke biraju da jedu rukama, a mi ostali dobijamo plastični pribor za jelo. Hrana deluje izuzetno ukusno, pa na kratko prekidamo razgovor.

Večera je servirana
Veče je dalje proteklo veselo i uz igru. Primetila sam da skoro sve devojke imaju decu. Čini mi se da samo par njih još uvek nije udato. Bila sam radoznala i upitala da li i ovde moraju da budu potpuno odvojene od muškaraca? Ceo kamp je napravljen tako da postoji deo za samce i deo za porodice. Takođe ženski deo kampa je odvojen od muškog. U ženski deo mogu samo da dođu muževi dok žene ne mogu da idu u muški deo. 

Devojka koja je sedela do mene mi se poverila: "Da, ovako smo razdvojeni, čak i kad je svadba. Mladoženja dođe samo na desetak minuta dok se ne završi čin venčanja i posle se vrati u muške odaje. Čak i svadbu slavimo odvojeno. Žene imaju svoje odaje za slavlje, i muškarci isto!"
- Dobro, sad je uz svu tehnologiju i mobilne telefone, lako komunicirati sa njima ako vam treba nešto... Ali kako je bilo dok nisu postojali mobilni telefoni? upitasmo ih.
- Ah, pa lako! Onda smo slali decu... 

A dece nikad više u kampu. Najmlađa bebica ima četiri meseca. Tu je i jedina devojčica, Fahadova ćerka. Sve ostalo su dečaci. Teško ih je prepoznati jer svi imaju crnu kosu i tamne oči. 

A u međuvremenu u muškom šatoru... (prepričano iz ugla moga muža)

Muškarci su imali svoju zabavu. Jedno vreme su gledali fudbal preko TV ekrana. Tu i tamo domaćini su se raspitivali za fudbal u Srbiji. Uveče su pravili roštilj i pričali kraj vatre. Interesovale su ih tehničke stvari, kao na primer, gde drže šatore leti, kao i kolika je cena jednog šatora? A evo i odgovora: Postoji skladište u blizini kampa gde ostavljaju rasklopljene šatore a cena jednog, u zavisnosti od veličine, kreće se od 6.000 do 14.000 rijala. To je otprilike od 1.000 do 3.000 evra. Samo da ponovim, u kampu se nalazi oko dvadesetak šatora. 

U jednom trenutku u toku večeri, Fahad je došao u ženski šator i pozvao mene i još jednu ženu koja je bila sa mnom da se pridružimo muškom delu, naravno ako želimo. Bez premišljanja smo krenule.  Dok gazimo po mekom pesku, razmišljam da nismo možda mi jedine žene koje su kročile u muške odaje?...

Osim što je ovaj šator dosta manji od ženskog, primećujem da ima više momaka nego devojaka. Svi su posedali duž šatora i ćaskaju. U jednom trenutku smo nas dve žene bile u centru pažnje, čak su nas neki mladići i snimali. Očigledno smo njima atrakcija. Jedan od starijih Saudijaca je sa druge strane šatora počeo da peče hleb. Testo je zamirisalo a ubrzo je muška posluga objavila da je večera servirana. Nas dve smo se vratile u ženski deo kampa, zaključivši da je kod nas zabavnije.

Ostatak boravka proveli smo u zaista prijatnoj i opuštenoj atmosferi, uz tu i tamo dolazak nekog od muškaraca i u zavisnosti čiji je to muž, sledilo je prekrivanje lica određenih žena. Uprkos tome, deluju kao da se dobro zabavljaju. Tek kasnije sam čula komentar jedne od njih kojoj se stomak uveliko ocrtavao ispod šarene haljine. "Dok sam bila u drugoj zemlji, imala sam svu slobodu, a sada, kad sam se vratila, malo je drugačije." 

Pred kraj našeg boravka u kampu zamolile smo sve dame da se slikaju sa nama. Složile su se ali ponovo pod uslovom da ne pokazujemo drugim muškarcima. Iz poštovanja prema domaćinima koji su nas jako srdačno ugostili i kojima se ovom prilikom zahvaljujem, ovaj post nema više slika.