Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

субота, 22. децембар 2012.

Dame imaju prednost


Pažnja! Dame na putu!
Jedan od pešačkih prelaza i znak koji stoji pored puta
Šalu na stranu, još uvek se navikavam na posebne ulaze u restorane ili kafiće. Jedan ulaz je za muškarce, tj. samce a drugi za dame ili porodicu. Desilo mi se par puta (a i dalje mi se dešava) da uđem na muška vrata jer često zaboravim da ovde postoje odvojeni ulazi za žene i muškarce. U suštini se iznerviram kada shvatim da moram ponovo da ustajem i tražim pravi ulaz. A obično onima koji rade tamo bude neprijatno jer treba da nas (žene) obaveste da u stvari ne smemo da budemo tu.  

Evo jednog primera:

Autobus koji nas vozi nazad u kamp trebalo je da krene za 30 minuta. Nas tri smo odlučile da u međuvremenu popijemo kafu. Prišle smo jedinom slobodnom stolu i sele. Pogledala sam oko sebe i videla četiri mušterije koje su već pijuckale kaficu. Muškarci su prekinuli svoj dotadašnji ritual i uputili poglede ka nama, nenajavljenim gošćama. Pomislila sam da smo sele na nečije mesto. Čudno. I dalje nas gledaju, onako bez reči, kao da čekaju naš sledeći potez. Sledeći potez bio je naručiti kafu. Okrenule smo se ka konobaru koji je već počeo da se preznojava. Nakašljao se i pročistio grlo. Za dame je ulaz sa druge strane, pokaza nam na vrata sa desne strane. Aaaah... Pokupile smo svoje stvari i krenule u ženski deo. Muškarci su zatim nastavili sa svojim ritualima.







недеља, 16. децембар 2012.

Đavolja varoš u Arabiji

To mi je prvo palo na pamet kad smo se našli pred masivnim stenama u čijoj se utrobi nalazi pećina. Još strašnije deluje i zbog vrućine koja je neizdrživa čak i krajem oktobra kada smo se našli pred ovim arabijskim čudom od prirode. 

Ispred ulaza u pećinu
Skoro dva sata vožnje od našeg kampa nalazi se grad Hofuf, koji je bio naša prva smernica. Bez ikakvih problema stigli smo i protutnjali kroz pomenuti grad koji je u 9 sati izjutra još uvek delovao uspavano. Onda smo se uzdali u naš GPS i pratili mapu. Rekla bih da su ovde generalno nezainteresovani za domaći turizam i ljudima je potrebno mnogo vremena i živaca da dođu do željene destinacije. Kada se prođu veći gradovi, table sa oznakama nestaju. A ako i naiđemo na neku, ona je logično, na arapskom. I da ne širim mnogo, uzdali smo se u GPS. Moj generalni utisak o Saudijskoj Arabiji posmatrajući okolinu nije se bog zna šta promenio ili narušio. Nažalost, plastične kese i flaše su neizbežni ukrasi kraj puta. Čast naravno, izuzecima i delovima koji su besprekorno čisti. Ali takva je cela zemlja. Prošarana kontrastima. I dok sam mislila o svim tim besprekorno čistim mestima, prošli smo pored jedne mrtve životinje (u pitanju je neko goveče. i nije kamila). Leži onako kraj puta, malo ispred nekog kanala a oko nje obleću muve. Prodrmala sam glavu i sa nevericom tražila sledeći prizor. Na svu sreću, bile su to stene zbog kojih smo i pošli na ovo putešestvije.

Prišli smo im do podnožja, ali uzalud. Nismo mogli da nađemo ulaz. Skriven je kao lice saudijskih žena, što bi rekli ovde. Vrteli smo se u krug sve dok se jedan džip nije zaustavio pored nas. Staklo se spustilo i iz kola smo videli crne oči. Jeste li se izgubili? upitaše oči. Interesantno je da ovde Arapi staju čim vide strance, da ne kažem ljude bele puti i nude im pomoć. Kada je čuo da tražimo ulaz u pećine, okrenuo je auto i rekao da ga pratimo. Odveo nas je do skrivenog mesta. Tačnije, uopste nije bilo skriveno već nije bilo nikakve oznake da se ulaz nalazi upravo na tom mestu. Zahvalili smo se ljubaznom domaćinu i popeli se uskim, metalnim stepenicama. 

Nesnosna vrućina
Sa tog uzvišenja videla sam prizor koji sam do tada videla samo na slikama. Kada bi me pitali, rekla bih da liči na Đavolju varoš. Liči malo. Brzo smo se uputili ka utrobi ogromnih stena. Uđosmo u stilu Indijane Džonsa. Pod nogama nam je pesak a oko nas krečnjačke stene. Visoko iznad nas vidi se svetlost koja ulazi kroz jako uske otvore. Imala sam strah da mi se nešto ne sruči na glavu. U stvarnosti, najveći strah pretio je od ptičijeg izmeta koji je malo, malo, pa padao kroz uzane otvore. (Između ostalog, to je jedan od razloga što ne volim ptice). 

Unutra
Uzani prolazi
Obradovala sam se jako prijatnoj temperaturi i hladovini unutra. Od glavnog ulaza šire se hodnici i lavirinti koji vode u veće ili manje prostorije. Neki su toliko uski da jedva može da se prođe. No, htela sam da vidim. Uvukla sam stomak i gurala nos ispred nogu. Napravili smo zaista divne fotografije i zaključili da je bilo vredno doći čak dovde. 

Lavirinti
Vratili smo se istim putem i krenuli još malo da istražujemo okolinu. Sunce je pržilo i po prvi put mi je bilo zaista vruće ispod abaje. Popeli smo se još više i odahnuli kada smo osetili vetar. Okrenula sam se i videla zelenilo pred sobom. Sa leve i desne strane puca pogled na palme. Pred nama se nalazi najveća oaza u Saudijskoj Arabiji. Vide se samo palme. I tek tamo u daljini, obrisi sledećeg grada. 

Najveća oaza u SA
Od samog pomena na oazu, ožedneli smo i krenuli dalje u potragu za jednim od sedam izvora vode, koliko smo čuli da ih ima. Posle dužeg vremena, naišli smo na betonsku konstrukciju okovanu đubretom. Vode u tom bazenu nije bilo. Verovatno čeka kišne dane u ovoj zemlji kontrasta. 

Izvor vode



субота, 08. децембар 2012.

Srećni praznici!!

Decembar je mesec. Ovde je i dalje prihvatljivo da se nose kratki rukavi i obuća bez čarapa. Doduše, ja ne spadam u tu grupu i skoro sam počela da nosim duge rukave. A onda mi je pomalo smešno kad na skoro 20 stepeni vidim Arape i Induse koji nose vunene kape i debele jakne. Izgleda da teže podnose promenu i pad temperature od nekih skoro 30ak stepeni!

Okolina mi ukazuje da se zima približila. Ko bi rekao da ima zime u Arabiji. Ni ja nisam verovala... U svakom slučaju, svi u kampu pričaju o Božiću i (nešto manje) o Novoj godini. 
Bez obzira što se ovi praznici zvanično ne slave ovde, ljudi koji rade u kampu su se potrudili da nam dočaraju božićnu atmosferu. Ispred restorana su okićene palme (greota da se ne iskoriste) a svaka treća kuća prošarana je svetlećim lampicama. Evo kako izgleda unutrašnjost restorana iz kojeg se čuju božićne pesme.

Pao nam je veštački sneg
Veštačka jelka sa ukrasima


I dok u Beogradu najavljuju sneg, izgleda da ću ja ove godine videti samo onaj veštački koji je pažljivo posut po velikom stolu sa maketama. Ali zato ću se nagledati kiše koja (danas) pada, da ne kažem pljušti. I to od rane zore.




среда, 05. децембар 2012.

Prvi susret sa „šaptačem“


Od kako sam stigla u Arabiju čula sam priče o tamo nekim šaptačima koji se prikradaju obično ženama (strankinjama) i govore im da pokriju kosu. Mutave ili religijska policija uglavnom se šetaju tržnim centrima i prodavnicama i lovcaju žene koje nisu adekvatno obučene i skreću im pažnju na ponašanje u javnosti. A pod nisu adekvatno obučene podrazumeva se da nemaju veo preko lica ili im je kosa otkrivena, ili abaja otkopčana. Pošto kažu da je istočna obala Saudijske Arabije, gde se ja nalazim, pomalo liberalna, nisam ih uopšte viđala do sada. Prepoznatljivi su po tome što nose braon ogrtače preko bele haljine i imaju dugu bradu.

Po čemu su oni poznati? Šta obično mutave rade? Ovog puta odgovor ću samo fokusirati na dame. Prilaze ženama i maltretiraju ih pitanjima: Kakvo je to ponašanje? Pokrij kosu... itd. U suštini njihovo je da samo predlože ženama da pokriju kosu i da ih opomenu. Međutim, obično nastavljaju da ih prate sve dok ih one ne poslušaju. Onda ceo taj proces jurnjave deluje pomalo zastrašujuće i uznemirujuće. A ponekad sve to deluje i pomalo komično. Zavisi iz kog ugla se posmatra. 

Moje prvo i jedino pokrij kosu iskustvo do sada desilo se u lokalnoj prodavnici. Bila sam sa još jednom ženom iz kampa i kupovale smo namirnice. Odjednom sam čula dubok glas iza leđa. „Cover your hair, madam. Please.“ Na trenutak ga nisam razumela i pomislila sam da priča sa nekim preko telefona. Okrenula sam se ka drugoj ženi i pogledima smo skontale da treba da ga ignorišemo. Početnička greška! U ovom slučaju čovek neće nestati ako nastavimo da ga ignorišemo. Pomerila sam se malo dalje, međutim nastavio je da ide za mnom ponavljajući kao robot. „Cover your hair... cover your hair...“ I na kraju lepo dodao - please! 

Okrenula sam se i videla čoveka od možda tridesetak godina u belom koji me ne gleda direktno u oči već gleda sa strane. Posegao je rukom za konzervom pasulja, kao da ga interesuje cena. Pipkao je tu konzervu, okretao je i nastavio da ponavlja prethodne reči istim tonom. Malo me je uplašilo saznanje da neko tako priča sa mnom, ne gledajući me direktno i mahinalno sam podigla maramu preko kose. Zahvalio se i nestao među onim konzervama. Kasnije sam ga u velikom luku izbegavala u prodavnici jer mi je marama stalno spadala. Na odeljenju sa voćem i povrćem videla sam kako se isto obraća jednoj ženi. Ona ga je gledala i samo klimnula glavom rekavši: „Nemam maramu.“ Čovek u belom se samo povukao i došao do svoje žene koja ga je čekala i posmatrala sve šta se dešava. Ona je bila kompletno pokrivena u crnu boju sa sve crnim rukavicama na zglobovima. Dečkić je trčkarao oko njih. 
Ne znam da li je konkretno ovaj čovek bio mutava (nije imao ogrtač), ali imao je dugu bradu. I  bio je prilično religiozan, što se moglo zaključiti.


Konačno sam stala u red čekajući da platim, kad sam ponovo čula prepoznatljiv glas. Naježila sam se jer sam videla da sad gleda u policu sa žvakama i ponavlja mi prepoznatljive reči. Ovog puta sam ga ignorisala i jedva čekala da izađem iz prodavnice.

уторак, 23. октобар 2012.

Šta kažu saudijske novine ovih dana

Evo nekoliko zanimljivih vesti koje su popularne ovih dana u Arabiji. Moj izvor su Arab news novine koje se mogu kupiti uglavnom u svakoj prodavnici i koštaju 2 rijala (oko 47 dinara).

Sve je spremno za Hadž

Grad Meka i saudijske vlasti spremne su za hodočašće islamskih vernika koje počinje sutra i  trajaće narednih pet dana. Ove godine očekuje se preko 3 miliona vernika, od kojih 2 miliona dolazi iz inostranstva. Portparol Ministarstva zdravlja rekao je da je 25 bolnica sa kapacitetom od 5.200 ležaja u pripravnosti, kao i da je 141 klinika na raspolaganju svim hodočasnicima tokom hadžiluka. Takođe, oko 1060 volontera raspoređeno je u Meki i ostalim svetim gradovima. Inače, više od 1.400 muslimanskih lidera iz celog sveta obaviće hadžiluk ove godine kao gosti kralja Abdule. 

U skladu sa ovim događajem osvanula je i sledeća vest

Bosanski vernik peške došao u Meku za 314 dana 

Senad Hadžić (47), na put dug 5.700 km krenuo je prošlog decembra i prošao je kroz sedam država, ukljućujući i ratom zahvaćenu Siriju. "U Meku sam stigao u subotu. Nisam umoran, ovo su najbolji dani u mom životu" rekao je.
Na putu do Meke Senad je prošao kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku, Tursku, Siriju i Jordan. "Siriju sam prošao u aprilu za 11 dana i nailazio sam na brojne punktove provladinih snaga i pobunjenika, ali nikada nisam bio pritvoren". U Istanbulu je morao da čeka nekoliko nedelja da bi dobio dozvolu da peške pređe most na Bosforu, kao i da je na granici između Jordana i Saudijske Arabije čekao oko 2 meseca  da mu se odobri viza za ulazak u Arabiju. 
"Hodao sam u ime Alaha, za islam, Bosnu i Hercegovinu, za moje roditelje i sestru" dodao je Hadžić.

I još jedna vest koja malo odskače od praznika koji je u prvom planu.

Žene advokati od sledećeg meseca u saudijskim sudnicama

Ministarstvo pravde dozvoliće ženama advokatima da se bave svojom profesijom poput njihovih muških kolega i to od sledećeg meseca. Do sada su u saudijskim sudnicama mogli da budu samo muški advokati. Prema izvoru, sve kvalifikovane žene mogu se obratiti Ministarstvu radi dobijanja neophodne licence za rad. 
Iz saudijske Komisije za ljudska prava kažu da ulazak žena advokata u saudijske sudnice čeka na izradu posebnih uslova. Originalnim predlogom Ministarstva koji je ranije dostavljen Komisiji predviđeno je da žena ima posebnu kancelariju i da treba da radi samo sa ženskim klijentima i da ne bi trebalo da predstavlja slučajeve direktno u sudnici. Komitet eksperata, sa druge strane odbacuje bilo kakvu razliku između advokata na osnovu pola i odlučio je da primeni isti propis za sve, rekao je izvor. To znači da žena advokat može da radi i sa muškim i sa ženskim klijentima. 
Primarni uslov za dobijanje advokatske licence, i za muškarce i za žene, jeste diploma iz Šerijata, drugih pravnih specijalizacija ili pravnih sistema ili diploma pravnih studija. Dalji uslovi su i pripravnički staž u trajanju od tri godine u kancelariji akreditovanih advokata. Takođe se preporučuje predavačko iskustvo i poznavanje principa islamskog prava kao i postdiplomske studije na obrazovnim institucijama u Velikoj Britaniji, ili pravno konsultantske usluge u međunarodnim firmama. Iskustvo u zastupanju klijenata u kancelariji javnog tužioca ili istražnih organa takođe će se računati kao dodatna kvalifikacija prilikom konkurisanja. 


www.arabnews.com

петак, 19. октобар 2012.

Dobrotvorni ručak - u borbi protiv raka dojke

Imajući u vidu da se oktobar mesec obeležava kao mesec prevencije od raka dojke, prošle nedelje organizovan je dobrotvorni ručak za sve dame iz okolnih kampova gde je sav prihod otišao u fond za borbu protiv ove opake bolesti. 




Ovo je samo jedna od lepih akcija koje organizuju dame koje žive u Saudijskoj Arabiji i koje nailaze na pozitivan odaziv. 






уторак, 16. октобар 2012.

Istraživanje Arabije

Iako Saudijska Arabija ne zvuči kao idealna turistička destinacija koju biste želeli da posetite, u njoj se definitivno svašta može otkriti i doživeti. Pošto smo tu gde smo, odlučili smo da vreme koje provodimo ovde iskoristimo na najbolji mogući način i što više u istraživanju novih destinacija koje su manje više neistražene. Ovaj tradicionalni restoran koji smo otkrili nije toliko uočljiv spolja jer deluje kao i svaka druga građevina u ovoj zemlji. Jedino se vidi da je fasada sređena pa nam je to ulilo nadu da je i unutrašnjost koliko-toliko sređena. No, kao i sve ovde, ušli smo u potpunu suprotnost. Sa četrdeset i nešto stepeni zakoračili smo u prijatno ohlađenu prostoriju gde smo prvo uočili jezerce sa veštačkim labudovima. Žuborenje vode izmamilo je osmehe na našim licima i potvrdilo osećaj prijatne klime. Oko nas se nalazi toliko detalja da čini mi se kada bi nešto pomerili sa mesta, odmah bi se primetila jedna mala praznina koja bi parala oči posetiocu. Svaki kutak ovog mesta uređen je za sebe a opet svo to šarenilo toliko razbija svakodnevne jednobojne prizore na koje sam već navikla. Već mi se sviđa. 

Jezero u sredini restorana
Koračamo kamenim stazama dok nas sa zidova posmatraju saudijski kraljevi i važne istorijske osobe koje su našle svoje mesto u ovom turističkom raju. Oko njih vise razni tanjiri, sablje, puške, narodne nošnje, tepisi, stari fenjeri i slike. Skrenuli smo desno. Pri ulasku u prostoriju izuli smo se i zavalili na jastuke koji su poređani duž zida. 
Uživanje
Čekajući kafu
Čovek u beloj haljini i sa maramom obmotanom oko glave nam je poslužio kafu. Sedeo je među bezbroj čaša i uredno poređanim termosima i čajnicima. Čekali smo par minuta da voda provri, a zatim nam je poslužio kafu u malim šoljama. Prostorija deluje izuzetno živahno i mogu se prepoznati sve moguće boje. Vrela kafa nam je otvorila apetit tako da smo se ubrzo zatekli u drugoj sobi gde smo naručivali saudijske specijalitete. 

Ukusan obrok
Ponovo smo se zavalili na jastuke i nestrpljivo čekali hranu. Ovo je prvi put da jedem hranu praktično iz lezećeg položaja, jer stolice ne postoje. Sto je toliko nizak da ne mogu ni noge pa ispružim. Teško je u početku, ali ubrzo sam se navikla. Posle mi je bilo malo teže da ustanem i nastavim da istražujem dalje ovo tradicionalno mesto. 

Na drugom i trećem spratu je muzej. Muzej u smislu poređanih stvari koje su pomalo nespretno stavljene u vitrine. Vitrine su prekrivene prašinom i (možda) peskom. U vitrinama se nalaze raznorazne stvari koje nisu u upotrebi već godinama. Na zidu vidimo fotografije koje prikazuju istorijat eksploatacije nafte i vreme kada su nastajale fabrike, jedna za drugom.


Starke i pustinjska obuća
Prazne coca-cola flaše
Beduinski nakit
Bacili smo pogled na jezero koje je direktno ispod nas. Radnici su brižljivo postavljali stolove i ređali voće na centralnom stolu. Sprema se neka proslava. Šteta što ne možemo da prisustvujemo. Rekli su nam da jedino možemo da obiđemo vidikovac i prodavnicu suvenira kao i da je posle toga u restoranu organizovana privatna zabava i da uskoro moramo da krenemo. 

Ulaz u prodavnicu suvenira
Sišli smo do glavnog ulaza i zastali. Dva čoveka su prošla pored nas noseći dva stalka na kome su se nalazile dve ptice. Dva sokola. Ptice su bile mirne dok jednoj od njih nisu skinuli povez sa očiju. Zamlatarala je krilima kao da hoće da poleti. To je bio znak da i mi treba da požurimo. 
Igra sa pticama


недеља, 07. октобар 2012.

Predah u Bahreinu

Prošli vikend smo prvi put otišli van granica Saudijske Arabije. Kada kažem vikend, mislim na samo jedan dan u nedelji i to je petak. Kad kažem van granica, to je bukvalno dva sata vožnje kolima od naše kuće. (Jedini problem može da bude malo duže čekanje na granici, posebno u povratku.) 
Bahrein i Saudijsku Arabiju deli most dugačak skoro 30 km. Iznenadila sam se koliko je u stvari Manama (glavni grad Bahreina) blizu granice. U zemlji gde su početkom godine besnele demonstarcije život teče lagano kao da se ništa nije desilo. Iako je jedna od najliberalnijih muslimanskih država na Bliskom istoku, na prvi pogled ne odstupa mnogo od Arabije. 


Most koji spaja Bahrein i Saudijsku Arabiju
Obrisi nebodera koji niču na svakom koraku
Međutim, tek kad se zađe u grad, razlike se i te kako primećuju. Nimalo me ne čudi što Bahrein važi za jedno od omiljenih mesta za strance koji žive i rade u istočnom delu Saudijske Arabije. Primećujem da ima više ljudi na ulicama a žene strankinje ne moraju da nose abaje. Ima više mesta za zabavu i sigurno više kafića nego u komšiluku. Arhitektura se dosta razlikuje od gradova koje sam do sada videla u Arabiji.


Na ulasku u Manamu
Pogled sa obale
Grade se gigantske zgrade, u maniru što veće, što bolje, što bogatije. A para u zemlji u kojoj je prvi put otkrivena nafta na Bliskom istoku, naravno ima na pretek. Međutim, iako je mala, ostrvska zemlja, u njoj postoji mnogo toga da se otkriva i istražuje osim vidljivih zgrada koje ne mogu a da ne paraju oči.



Urban, moderan grad sa nezaobilaznim neboderima, sačuvao je i duh svoje tradicije koji se može videti u karakterističnim malim sukovima i uzanim ulicama. 
Prizor iz Manamskog suka
U jednoj od takvih uzanih ulica nabasali smo na jedan štand. Na njemu su poređani osušeni listovi duvana. Ceo štand inače liči na neko skladište davno zaboravljenih, nepotrebnih stvari koje nikada niste niti nameravate da bacite.




Pipkala sam listove, mirisala ih jer na prvi pogled nisam znala šta je. Iza mene se pojavio čovek u beloj haljini. "Duvan iz Omana... Lep je, zar ne?.... Dođi...", pokaza mi rukom kuda da prođem. Zaustavili smo se ispred kožne stolice .... "Sedi tu... taman da imaš lepu sliku". 
"Hajde slikaj...  Slikaj, slobodno!" okrenuo se ka fotoaparatu i nasmejao se. Falio mu je jedan zub, no to ga nije sprečilo da se dugo osmehuje.

Bio je to prijatan dan u Bahreinu.

четвртак, 27. септембар 2012.

Život u i van kampa

Evo par reči o tome kako izgleda naš kamp. Na prvi pogled i ne izleda da je veliki kompleks, ali u neku ruku to mi i odgovara. Sviđa mi se što ima dosta zelenila i ujedno je sve na dohvat ruke. Mi imamo tu sreću da živimo u sasvim novoj kući gde je kompletan nameštaj, bela tehnika, kuhinjski aparati, posuđe - sve je potpuno novo. Imamo dve spavaće sobe (jedna je za goste) od kojih svaka ima zasebno kupatilo, dalje, dnevnu sobu, kuhinju sa ostavom, wc i sobu za pranje i sušenje veša. Iza kuće nalazi se dvorište gde još uvek nije prihvatljivo da se sedi preko dana ali uveče ume da bude sasvim prijatno. 

"Naša" kuća
Bašta
Bazen i tereni za odbojku, tenis i fudbal su samo na par koraka od kućnog praga. Tu je i teretana gde trenutno postavljaju nove mašine za vežbanje. Restoran gde se može doručkovati, ručati i večerati ima malu baštu, a unutar glavne zgrade postoje još i sobe za zabavu, gde obično ljudi igraju bilijar, stoni tenis ili pikado. 






U početku sam mislila da sam jedina žena ovde, ali ubrzo sam se iznenadila koliko nas u stvari ima. Istina je da preko dana retko gde mogu sresti nekoga da se šeta osim radnika, ali obično popodne kamp malo živne. 
Što se tiče nekih aktivnosti za dame - ima ih dosta. Pre par dana sam prvi put bila na času joge. Joga je organizovana za sve zainteresovane žene i to dva puta nedeljno. Časovi su besplatni. U kampu postoji autobus koji svaki dan ima drugačiju rutu. Uglavnom vozi do tržnih centara i prodavnica, tako da mogu sama da obavim sve što se tiče kupovine. Osim prodavnica, autobusi voze i do Khobara (grad koji je udaljen sat vremena odavde), onda do centra Džubaila gde se obilazi ženski market, dalje, organizuju se spa tretmani ukoliko ima zainteresovanih, isto tako i organizuju se razni sastanci za dame gde se mogu družiti i upoznati. Postoji i opcija da se dogovorim sa ženom koja živi u drugom kampu pa njen vozač dođe po mene i onda završavamo svoje "obaveze" za taj dan.





Ljudi koji rade ovde se maksimalno trude da ugode svim stanarima i obezbede im šta god im je neophodno. Sve u svemu, ovde sam došla sa nekim uverenjem da neću ništa moći da radim bez pratnje muža ili muške osobe. U stvarnosti je međutim potpuno drugačije. U međuvremenu sam upoznala nekoliko dama koje su u istoj situaciji kao i ja, tako da je moj društveni život živnuo još više. Polako sam počela da otkrivam šta sve mogu da radim. I svakim danom sve više otkrivam. 

четвртак, 20. септембар 2012.

Prvi put u saudijskoj kući

Ovde su mi skoro sve kuće slične. Ali to samo izgleda ako se posmatra izdaleka ili iz kola u prolazu. Onda kada im priđeš malo bliže, možeš da vidiš neke detalje na ulaznim vratima i gipsane radove koji razlikuju dve naizgled iste kuće. Neke su očigledno bogatije a neke ne. Neke imaju dvorište a neke ne. Od kako sam došla u Saudijsku Arabiju zamišljala sam kako li izgleda unutrašnjost neke saudijske kuće, kakav im je nameštaj, imaju li slike. Moja razmišljanja i zamišljanja prekinuo je jednog dana vozač kada je rekao da nas vodi na kafu kod njega kući. Bila sam oduševljena. Izvadio je telefon iz džepa i pozvao sestre da ih obavesti da će uskoro imati goste. "Idemo na pravu, saudijsku kafu" rekao je čim je prekinuo vezu. 


Zaustavili smo se ispred dvospratne kuće. Okićena je lampicama koje se spuštaju s krova do ulazne kapije. Prošli smo kroz kapiju i naišli na dečje igralište. Lepo uređeno igralište je za svu decu koja žive ovde. Nisam mogla da povežem koliko ih tačno ima. Ali očigledno dovoljno jer tu su klackalica, tobogan, ljuljaška i nekoliko bicikala. 


Džafar, vozač, pokazuje nam sa leve strane dva ulaza. Jedan je za žene, a drugi za muškarce. Posle par rečenica koje je razmenio preko prozora, rekao nam je da slobodno uđemo na muška vrata. Izula sam svoje sandale i položila ih pored dečjih cipelica i nekoliko ženskih cipela. 

"Izvolite, uđite. Ovo su moje sestre i njihova deca" rekao je. Onda smo krenuli redom da se pozdravljamo. Naravno, nisam uspela da zapamtim sva imena. Trenutno su tu bile tri od ukupno  čini mi se pet sestara i jedna rođaka. I devojčica od tri godine. Iza nje se pojavio i malo stariji dečačić koji je bio prilično nemiran. Sve žene su pričale u glas i jedna od njih je odmah izvadila telefon i počela da nas slika. Sve žene su na sebi imale suknje i majice, bile su bez abaja i vela preko lica. "Sedite, izvolite" pokazivale su nam da se smestimo.

Prostorija u koju smo ušli i jedina koju smo videle je velika i ima stub tačno na sredini. Pod je prekriven debelim tepihom a duž zida su poređani jastuci. Nema nikakvog nameštaja. Primećujem četiri slike ili bolje reći četiri postera sa istorijskim ličnostima, kako su nam objasnili. "A to je moj otac", čula sam Džafara koji je pokazivao na starijeg čoveka. "Nije više živ". 

Sele smo na pod i naslonile se na jastuke. Džafar nam je bio prevodilac. Pričale smo o abajama, deci, zanimalo ih je odakle smo i slično. Kada smo ih upitale da se slikamo,rekle su da ne mogu da se slikaju jer nisu prekrivene. Ali to ih nije sprečilo da slikaju nas i šalju redom poruke kako su im došli gosti. Jedna od sestara nas je potom pozdravila i rekla da mora da krene. Navukla je abaju, prekrila lice i izašla iz kuće. Ubrzo se na vratima pojavio momak, Džafarov rođak, koji je takođe hteo da nas pozdravi. I samo da nas vidi. 
Onda je stigla kafa. "Vidite, ovo je saudijska kafa", pokazivale su nam. Izgleda kao čaj. A služi se u malim šoljama za kafu. "No tea, no tea", učinilo mi se kao da nas ispravlja kako to nije čaj nego kafa. Nisam navikla na kafu koja je žute boje. 


Svideo mi se ukus kad sam je probala. Približno rečeno, ima ukus gustog čaja. I pije se uz nešto slatko. Tako barem kažu naši domaćini kojima se ovom prilikom zahvaljujem što su nas pozvali u svoj dom.
Prijatno popodne uz kaficu