Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

уторак, 23. јул 2013.

Nema problema!

Vasanta je vozač u kampu. Vasanta je poreklom iz Šri Lanke. Vlasnik je uredno podšišanih crnih brkova, prodornih crnih očiju i prijatnog osmeha. Uvek je lepo obučen, nosi besprekorno ispeglanu košulju i pantalone koje su doduše malo duže nego što bi trebalo. Kada se bilo koja žena vraća iz kupovine, autobus se zaustavi ispred kućnog praga i on im ponese cegere do kuće. Vasanta je kupio prsten devojci u decembru, par dana pre nego što je otišao na odmor. Kada se vratio rekao mi je da se verio i da planira veliku svadbu sledeći put kad ode kući. Vasanta, kao i svi radnici u kampu, svaki dan ima časove engleskog jezika i mora da radi domaće zadatke. Kao vozač, on se drži nedeljnog rasporeda vožnje i nas, žene, voza do određene destinacije. Ponekad se desi da budem jedina u autobusu a ponekad nas ima previše. Najveća gužva napravi se obično nedeljom kada autobus ide do lokalnog marketa i centra grada. Tada je prilično komplikovano uskladiti sve ženske ćudi. Svaki put, pre nego što stisne gas, Vasanta pogleda u retrovizor i pita nas kuda želimo da idemo. 

- Ja bih do prodavnice, ali pre toga moram da uzmem pare sa bankomata.

- Ja moram do pošte.

- A ja na riblju pijacu.

- Ja isto na pijacu, ali posle moram do bazara.

Vasanta na sve zahteve uvek odgovara isto. Nema problema!

Nema problema je inače odgovor koji često možete čuti na ovim prostorima. Šta god da je u pitanju, i rešivo i nerešivo, i Arapi će reći kratko i jasno - No problem!
Da se vratim na dešavanja u kampu.

- Imam problem sa internetom.
- Nema problema, dolazi IT majstor.
  (Kvar popravljen).

- Brava na ulaznim vratima ne radi.
- Nema problema madam, dolazi majstor.
  (Brava zamenjena.)

- Da li mozete da stavite ogradu za Maksa? (Iz razloga da ne bi istrčao na ulicu. Tada, kada je došao kod nas, Maks je imao samo 9 nedelja).
- Nema problema, dolazi majstor.
 (Ograda postavljena. Kada je Maks otišao, ograda sklonjena)

- Možete li da posaljete ovu poštu?
- Nema problema madam.
  (Pošta stigla u Beograd).

- Imam poplavu u kući, bojler je otkazao i voda curi na sve strane.
- Nema problema, dolazi majstor.
  (Stavljen novi bojler, sve ukupno rešeno za 15 minuta).

Jutarnji zadaci
... Ponekad mi nedostaje sve i svašta od kuće ali generalno ne mogu da se požalim na trenutnu situaciju i to gde se nalazimo. Posebno ako imamo u vidu da ovde neke porodice žive duže od 5 godina, a neke žene čak neverovatnih 17 godina! Pominjala sam kako je kamp odličan i da je osoblje izuzetno ljubazno. Svi se trude da nam ugode i olakšaju ovo vreme koje provodimo u Saudijskoj Arabiji. I zaista sve pohvale za njih! Nemam nikakve zamerke i veoma cenim to što rade imajući u vidu da moraju da se nose sa teškim vremenskim uslovima, specijalno kada temperature nekad dostižu i 50 stepeni! 

P.S. Ovde u potpunosti možete pogledati kako izgleda kamp.   








среда, 17. јул 2013.

Žurke u kampu

Prva žurka na koju sam bila pozvana bila je rođendanska žurka. Slavljenicu Koko, poreklom iz Venecuele i veoma simpatičnu majku troje dece, upoznala sam u autobusu na putu do lokalnog marketa. Pričala je o žurci sa toliko entuzijazma i kako sama pravi dekoraciju i priprema hranu. "Biće super!" rekla je. "Biće dosta ljudi i dece. I da, tema žurke - Havaji. Morate da obučete nešto u tom fazonu." 


Za ovih par godina koliko živim van Srbije, naučila sam da kada te neko pozove na žurku koja ima neku temu, to znači da će svi oni koji dođu ispoštovati domaćina i potruditi se da ispune zadatu temu. Iako lično nisam neki veliki ljubitelj tematskih žurki, htela sam da pozdravim nečiji trud. Samo nisam znala gde da kupim nešto što ima iole prizvuk Havaja. Srećom pa na lokalnom marketu usred Saudijske Arabije može svašta da se nađe pa čak i (plastično) cveće koje se dobija kao znak dobrodošlice kada dođete na Havaje! 


Inače kad sam došla u Arabiju, mislila sam da ću morati da zaboravim na ovakve zabave. Po ko zna koji put, u stvarnosti se pokazalo suprotno. U ovakvim trenucima onda na površinu izbijaju prednosti života u kampu i prostranoj kući. Dakle, sjajna stvar kada se pravi neka žurka  jeste to što neke kuće imaju poprilično velike bašte i dovoljno prostora za roštiljanje i sve goste. 

 

Atmosfera je zaista bila havajska, počevši od dekoracije, preko hrane, pića i recimo veoma zanimljivih koktela. Ljudi oko nas su bili pozitivni, nasmejani, pričljivi i duhoviti i odjednom mi ta tematska žurka nije smetala. Naprotiv, učinila je da svi mi odlutamo na neko drugo mesto i na trenutak zaboravimo gde se nalazimo.


Kasnije su se zabave ređale same po sebi i po potrebi. Formalna i neformalna druženja, dečji rođendani, proslave, praznici, bilo šta što može poslužiti kao povod za viđanje. Učesnici na slikama su iz sledećih zemalja: Holandija, Francuska, Velika Britanija, Kazahstan, Tajland, Tajvan, Malezija, Rusija, Venecuela i Srbija. 








недеља, 07. јул 2013.

Onaj osećaj kad voziš kola

Prelistavala sam slike i naišla na nepravedno zapostavljene fotografije sa izleta u pustinji
Sećam se da su nam ta dva dana svi bili na usluzi i trudili se da nam ugode i da nam vreme koje smo proveli daleko od gradske sredine ostane u nezaboravnom pamćenju. 

Osim fudbala i ispijanja čaja, jedna od glavnih atrakcija u pustinji je i vožnja automobila. Ova disciplina popularna je kako među decom tako i među odraslima. Ubrzo sam se uverila da deca ne starija od 13 godina suvereno vladaju ovim terenom. Rešila sam da se i ja malo "dokažem".



Prethodno sam stavila maramu na glavu jer vetar nemilosrdno šiba. Nekakva crvena cirada umesto krova može koliko-toliko da nas zaštiti, ali ja i dalje mogu da čujem fijuk vetra koji prolazi kroz uši. Menjam brzine... Stiskam gas! Iako je auto maleni, brzina koja se neprimetno pojavila onog trenutka kada sam stisla papučicu za gas me je poprilično iznenadila. Pustinjske brazde preko kojih prelećemo upozoravaju da ću možda ispasti iz svog sedišta. Srećom, vezala sam se na vreme. Ujedno, čvrsto stiskam volan.



.... Tad mi je sinula ona misao koja mi je priznajem, oduvek bila bezveze... Kao... Onaj osećaj kad voziš kola pa ti vetar daje osećaj slobode. Ma, da! E, odjednom je sve to postalo tačno. Čudim se sama sebi kako iz ovog ugla vožnja kola poprima sasvim drugačiji osećaj. Specijalno ako se voziš negde kilometrima daleko od prvog grada, okružen samo peskom i tek tamo u daljini naziru se obrisi šatora u kojem treba da provedeš noć. 

I tako smo vozeći se, odjezdili ka suncu koje je zalazilo pred nama. Šalim se, nismo. To bi već bilo previše.