I kao što je u Holandiji bicikl deo
kulture i način života, tako je u Saudijskoj Arabiji abaja deo kulture i način
života. Za žene, naravno. Specijalno za one koje dolaze istočno i zapadno od
Arabijskog poluostrva. Duga je to haljina, duga do skočnih zglobova, dugih
rukava, koji prekrivaju zglobove na rukama. Boja je naravno crna – to je moja nova
omiljena boja!
Ponoć je uveliko prošla kada smo stigli u
Džubail, moje novo odredište u narednih godinu dana. Iako nisam odmah htela da
idem u kupovinu, nisam imala izbora. Prodavnice su samo tada radile. Zbog posta
radno vreme je malo pomereno, tako da skoro sve radnje rade od 21h pa do negde
02h iza ponoći. Digitalni sat na usputnoj benzinskoj pumpi pokazivao je vreme i trenutnu temperaturu. 01h i 39 stepena. Ušli smo u pravu košnicu.
Svi su se užurbano kretali i tiskali među prašinom
u jednoj od glavnih ulica u Džubailu. Iznenadila sam se kada sam u izlozima videla
razne haljine različitih dužina i boja. Ponadala sam se da ću možda moći da
nosim neke od mojih haljina koje sam ponela. Da, možda kod kuće... Vratila sam
se u realnost kada sam videla dve žene u crnom koje su prelazile ulicu. Kružili
smo sve dok nismo našli pogodno mesto za parkiranje.
Razmakli smo plastične zavese i ušli u
uzanu a dugačku prodavnicu. Hladan vazduh klime nas je obradovao. Nekoliko
muškaraca izdužilo je vratove da vide ko im je to ušao u prodavnicu.
- "Dobar dan gospodine", jedan od njih se obratio mom mužu. "Šta mogu da
učinim za vas?"
Na naš odgovor da tražimo abaju stariji
prodavac je već podigao obrve.
"Abaja? Ooo imamo lepih abaja. Pogledajte..."
I nisu mi se baš svidele pošto nisam
ljubitelj velikih aplikacija na leđima u vidu nekakvih čudnih šara. Konačno
nađoh jednu lepu, crnu, bez ikakvih dodataka.
- "Koji je ovo materijal?" razgovor je tekao dalje.
- "Good material, good" odgovori prodavac.
- "Da, a šta je? Sintetika, viskoza, poliester?" ne odustajemo.
- "Yes, yes, polyester. Good polyester... good polyester" ne odustaje
ni prodavac.
Mi smo posle tog odgovora odustali i
krenuli dalje u potragu. Vrata prodavnice prekoputa bila su zakačena nekom
kukom s unutrašnje strane, pa smo gurnuli jače i ušli. Kao i svuda do sada,
klima uredno radi. Ubrzo nam je prišao oniži čovek bele puti i pokazivao rukom
na širok spektar abaja koje su visile sa ofingera. "Very nice abaya... very
nice", ponavljao je teškim engleskim akcentom. Pokazala sam na jednu od njih i
pitala ga da li mogu da je probam. On se okrenuo ka mom mužu i pitao ga da li
želim da probam abaju. Muž i ja smo se pogledali i u glas rekli da. Čovek je
zveckao zlatnom narukvicom i prstenjem dok je skidao haljinu.
- "Mislim da mi je mala, da li mogu da dobijem veći broj?" pitala sam
prodavca. On se okrenuo ka mom mužu i pitao ga: "Da li madam možda želi veći broj?"
Oboje smo se nasmejali i muž je klimnuo
glavom u znak odobrenja. Po smešku sam videla da mu se svidelo to što traže
njegovu dozvolu, a meni je do tada već postalo jasno da će me ovde mnogi
ignorisati.
- "Koji je ovo materijal?" pitala sam dalje.
- "Good material... good..." okrenu se momak na drugu stranu i odgovori
mužu... "Very good stone work", pokazivao je dalje na kamenčiće koji ukrašavaju
rukave.
- "Da, a koji je materijal?" ovoga puta pitao je muž.
Nije znao da nam objasni koji je materijal
ali smo saznali da nije sintetika, što je već bilo dovoljno da kupimo abaju.
- "150 rijala", odgovori maleni čovek na pitanje koliko košta haljina.
- "Može za 100?"
- "No, no, noooo... good work... good stone work" nastavio je prodavac
sa istom žestinom.
Taman kad smo se okrenuli i pošli, skočio
je. "Ok, ok, 140!" rekao je uz smešak. Našli smo
se na 120 rijala. Uz abaju sam dobila i maramu da prekrijem kosu, mada i nije
neophodno da je prekrivam. "Good abaya... good stone work", pakovao je prodavac moju novu omiljenu haljinu još jednom
naglašavajući kako su kamenčići na obodu rukava rukom stavljeni. Moram priznati
da je zaista lep “stone work”.
Нема коментара:
Постави коментар