Život u Saudijskoj Arabiji: септембар 2012

четвртак, 27. септембар 2012.

Život u i van kampa

Evo par reči o tome kako izgleda naš kamp. Na prvi pogled i ne izleda da je veliki kompleks, ali u neku ruku to mi i odgovara. Sviđa mi se što ima dosta zelenila i ujedno je sve na dohvat ruke. Mi imamo tu sreću da živimo u sasvim novoj kući gde je kompletan nameštaj, bela tehnika, kuhinjski aparati, posuđe - sve je potpuno novo. Imamo dve spavaće sobe (jedna je za goste) od kojih svaka ima zasebno kupatilo, dalje, dnevnu sobu, kuhinju sa ostavom, wc i sobu za pranje i sušenje veša. Iza kuće nalazi se dvorište gde još uvek nije prihvatljivo da se sedi preko dana ali uveče ume da bude sasvim prijatno.

"Naša" kuća

Bašta

Bazen i tereni za odbojku, tenis i fudbal su samo na par koraka od kućnog praga. Tu je i teretana gde trenutno postavljaju nove mašine za vežbanje. Restoran gde se može doručkovati, ručati i večerati ima malu baštu, a unutar glavne zgrade postoje još i sobe za zabavu, gde obično ljudi igraju bilijar, stoni tenis ili pikado.

U početku sam mislila da sam jedina žena ovde, ali ubrzo sam se iznenadila koliko nas u stvari ima. Istina je da preko dana retko gde mogu sresti nekoga da se šeta osim radnika, ali obično popodne kamp malo živne.

Što se tiče nekih aktivnosti za dame - ima ih dosta. Pre par dana sam prvi put bila na času joge. Joga je organizovana za sve zainteresovane žene i to dva puta nedeljno. Časovi su besplatni. U kampu postoji autobus koji svaki dan ima drugačiju rutu. Uglavnom vozi do tržnih centara i prodavnica, tako da mogu sama da obavim sve što se tiče kupovine. Osim prodavnica, autobusi voze i do Khobara (grad koji je udaljen sat vremena odavde), onda do centra Džubaila gde se obilazi ženski market, dalje, organizuju se spa tretmani ukoliko ima zainteresovanih, isto tako i organizuju se razni sastanci za dame gde se mogu družiti i upoznati. Postoji i opcija da se dogovorim sa ženom koja živi u drugom kampu pa njen vozač dođe po mene i onda završavamo svoje "obaveze" za taj dan.

Ljudi koji rade ovde se maksimalno trude da ugode svim stanarima i obezbede im šta god im je neophodno. Sve u svemu, ovde sam došla sa nekim uverenjem da neću ništa moći da radim bez pratnje muža ili muške osobe. U stvarnosti je međutim potpuno drugačije. U međuvremenu sam upoznala nekoliko dama koje su u istoj situaciji kao i ja, tako da je moj društveni život živnuo još više. Polako sam počela da otkrivam šta sve mogu da radim. I svakim danom sve više otkrivam.

четвртак, 20. септембар 2012.

Prvi put u saudijskoj kući

Ovde su mi skoro sve kuće slične. Ali to samo izgleda ako se posmatra izdaleka ili iz kola u prolazu. Onda kada im priđeš malo bliže, možeš da vidiš neke detalje na ulaznim vratima i gipsane radove koji razlikuju dve naizgled iste kuće. Neke su očigledno bogatije a neke ne. Neke imaju dvorište a neke ne. Od kako sam došla u Saudijsku Arabiju zamišljala sam kako li izgleda unutrašnjost neke saudijske kuće, kakav im je nameštaj, imaju li slike. Moja razmišljanja i zamišljanja prekinuo je jednog dana vozač kada je rekao da nas vodi na kafu kod njega kući. Bila sam oduševljena. Izvadio je telefon iz džepa i pozvao sestre da ih obavesti da će uskoro imati goste. "Idemo na pravu, saudijsku kafu" rekao je čim je prekinuo vezu.

Zaustavili smo se ispred dvospratne kuće. Okićena je lampicama koje se spuštaju s krova do ulazne kapije. Prošli smo kroz kapiju i naišli na dečje igralište. Lepo uređeno igralište je za svu decu koja žive ovde. Nisam mogla da povežem koliko ih tačno ima. Ali očigledno dovoljno jer tu su klackalica, tobogan, ljuljaška i nekoliko bicikala.

Džafar, vozač, pokazuje nam sa leve strane dva ulaza. Jedan je za žene, a drugi za muškarce. Posle par rečenica koje je razmenio preko prozora, rekao nam je da slobodno uđemo na muška vrata. Izula sam svoje sandale i položila ih pored dečjih cipelica i nekoliko ženskih cipela.

"Izvolite, uđite. Ovo su moje sestre i njihova deca" rekao je. Onda smo krenuli redom da se pozdravljamo. Naravno, nisam uspela da zapamtim sva imena. Trenutno su tu bile tri od ukupno čini mi se pet sestara i jedna rođaka. I devojčica od tri godine. Iza nje se pojavio i malo stariji dečačić koji je bio prilično nemiran. Sve žene su pričale u glas i jedna od njih je odmah izvadila telefon i počela da nas slika. Sve žene su na sebi imale suknje i majice, bile su bez abaja i vela preko lica. "Sedite, izvolite" pokazivale su nam da se smestimo.

Prostorija u koju smo ušli i jedina koju smo videle je velika i ima stub tačno na sredini. Pod je prekriven debelim tepihom a duž zida su poređani jastuci. Nema nikakvog nameštaja. Primećujem četiri slike ili bolje reći četiri postera sa istorijskim ličnostima, kako su nam objasnili. "A to je moj otac", čula sam Džafara koji je pokazivao na starijeg čoveka. "Nije više živ".

Sele smo na pod i naslonile se na jastuke. Džafar nam je bio prevodilac. Pričale smo o abajama, deci, zanimalo ih je odakle smo i slično. Kada smo ih upitale da se slikamo,rekle su da ne mogu da se slikaju jer nisu prekrivene. Ali to ih nije sprečilo da slikaju nas i šalju redom poruke kako su im došli gosti. Jedna od sestara nas je potom pozdravila i rekla da mora da krene. Navukla je abaju, prekrila lice i izašla iz kuće. Ubrzo se na vratima pojavio momak, Džafarov rođak, koji je takođe hteo da nas pozdravi. I samo da nas vidi.

Onda je stigla kafa. "Vidite, ovo je saudijska kafa", pokazivale su nam. Izgleda kao čaj. A služi se u malim šoljama za kafu. "No tea, no tea", učinilo mi se kao da nas ispravlja kako to nije čaj nego kafa. Nisam navikla na kafu koja je žute boje.

Svideo mi se ukus kad sam je probala. Približno rečeno, ima ukus gustog čaja. I pije se uz nešto slatko. Tako barem kažu naši domaćini kojima se ovom prilikom zahvaljujem što su nas pozvali u svoj dom.

Prijatno popodne uz kaficu

среда, 12. септембар 2012.

Neočekivano društvo na kafi

Kako je nastala ova slika?

Tog dana otišla sam na kafu u restoran hotela nedaleko od našeg kampa sa jednom od žena koju sam upoznala čim sam stigla u Arabiju. Sa nama su krenule i njene dve ćerkice. Mlađa devojčica (koja je na slici), toliko je bila živahna i non-stop je trčkarala okolo. Dok smo nas dve ćaskale pored nas je prošla petočlana porodica. Čovek, dečak i devojčica i žena sa bebom. Onda se desio neočekivani susret. Plavokosa devojčica se toliko oduševila kada je primetila da se nešto pomera u rukama žene koja je prošla pored nje. Mislim da je tada prvi put videla nekog ko je u stvari manji od nje same. U sekundi se primirila i nije skidala pogled sa bebinih rukica koje su mlatarale iz belog frotira. Kada je videla da malena nepomično gleda u njenog sina, žena u crnom pozvala je da sedne pored nje i ponudila joj da drži najmlađeg člana porodice. I tako je nastala ova slika. Malena je toliko bila oduševljena i dugo je mazila i pričala nešto svom novom drugaru. Nešto što su samo njih dvoje razumeli. Čovek nas je slikao i izustio u jednom trenutku: "Slobodno, mi smo u sobi 456, neka dođu deca i nek se igraju zajedno!".

недеља, 9. септембар 2012.

Kako sam ostala u Ikei 20 minuta duže

“Ikea?“ pitala sam zbunjeno. „Da idemo u Ikeu?“ ponovila sam sa akcentom na Ikei. Na trenutak mi nije bilo jasno kada me je moja nova drugarica pitala da li hoću da krenem sa njom. Da, naravno, postoji Ikea u Saudijskoj Arabiji. Zašto ne bi postojala. Ne postoji u Srbiji, ali zato ovde naravno da postoji! govorila sam sebi u bradu. (Ubrzo ću se uveriti da u ovoj zemlji-pustinji zaista postoje sve veće radnje i marke kao i u Evropi, a verovatno i šire). Moje drugo pitanje bilo je kako ćemo otići do prodavnice? Veoma logično pitanje, s obzirom na to da se Ikea nalazi u gradu udaljenom sat vremena odavde a nijedna od nas dve ne može da vozi. “Bez problema“, odgovorila je. Rašid će nas odvesti i vratiti.

Rašid je imao crne guste brkove i isto tako crne naočare za sunce koje nije skidao duž celog puta. Pojavio se u plavkastoj košulji dugih rukava i krem pantalonama. Učtivo se osmehnuo kada su došli po mene i otvorio mi vrata od automobila. Posle upoznavanja seo je u auto, namestio retrovizor i krenuli smo u Khobar. Rašid je vozač koji je zadužen da vozi gde god treba i kad god treba. Pitale smo ga da li će i on ići sa nama u prodavnicu. “Madam, nema potrebe da i ja ulazim. Vas je dve tako da ću vas čekati ispred da vam pomognem oko stvari“, odgovor je izašao negde kroz brkove. Ostatak puta Rašid je ćutao i povremeno gledao u retrovizore.

Na putu do Khobara videla sam da se okolina ne razlikuje mnogo od onoga što sam do sada videla. Pesak, auto-put, mnogo automobila, pesak, benzinska pumpa, džamija, pesak, neki grad, palme, opet benzinska pumpa i obavezno džamija pored.

Gradovi koje smo prolazili liče mi jedni na druge. Ispresecane ulice, uglavnom pod pravim uglom, sa karakterističnim zgradama boje peska koje nemaju više od 3 sprata. Naravno, sa nekim izuzecima. Uvek se tu može potkrasti neki, pa rekla bih... soliter. Khobar je nešto sasvim drugo. Iznenadila sam se koliko ima modernijih zgrada, restorana, prodavnica, više prostora, automobila i ... gradilišta. Malo, malo pa se nešto gradi. Khobar, Damam i Dhahran (koji se međusobno graniče) imaju populaciju od oko 2 i po miliona stanovnika. (Zato je teško reći da li se Ikea nalazi u Khobaru ili u Dhahranu. Misterija i dan danas za mene, mada uverena sam da se nalazi u Dhahranu). Kad sam već krenula sa informacijama sa interneta, u Khobaru se nalazi i najveća naftna kompanija na svetu – Saudi Aramco. A evo još jedne nepotrebne informacije - nedaleko od Khobara nalazi se most koji vodi u Bahrein, veoma važnu destinaciju za sve strance koji žive u okolini. Ali o tome drugi put.

Rašid je parkirao auto ispred ulaza u Ikeu. Dogovorile smo se da nas čeka na istom mestu i krenule. A tamo.... Ikea ko Ikea. Karakteristično uređena kao i svuda u svetu. Gornji sprat za izložbu, donji za ostale potrepštine. Jedina razlika što je na modelima napisano objašnjenje na arapskom i što se u onim reklamnim sobama na policama za knjige nalazi obavezno Kuran i još poneka knjiga na arapskom. Mislim da ovde žene vode glavnu reč. Pričaju nešto ispod vela podižući ruku i pokazujući na neki komad nameštaja a muškarci idu za njima i guraju kolica. U prolazu smo se susrele sa par gologlavih žena (takođe su strankinje jer ne pokrivaju kosu) i kao da smo klimnule glavom jedna drugoj u znak pozdrava.

Kada smo uzele sve što je trebalo, krenule smo ka magacinu i posle ka kasi. Trebalo je pokupiti pisaće stolove i stolice. U Ikei je inače super što možes da kupiš ram za krevet na primer, dužine i širine 2 metara, a oni će ga opet spakovati u jednu manju kutiju. To je olakšavajuća okolnost, s obzirom na to da nas je dve ali opet, ispostavilo se da je tu dosta kutija koje treba staviti na kolica. Taman kad smo spuštale jednu od kutija začuo se glas preko mikrofona. “Drage mušterije, podsećamo vas da molitva uskoro počinje i da će se kase zatvoriti na 20 minuta. Oni koji žele da se mole, mogu doći na drugi sprat u prostorije za molitvu. Hvala na pažnji i strpljivosti.” Nas dve smo se pogledale i brzinom svetlosti počele da guramo preostale kutije. Ako zakasnimo na kasu, čekaćemo dok se ponovo ne otvori. Pošto smo verovatno odavale utisak da smo se izgubile jer nismo mogle da nađemo stolice koje su nam falile, prišao nam je čovek koji tu radi i pitao za pomoć. Pomogao nam je da sve spakujemo i ostalo je samo da se molimo da se kase već nisu zatvorile. Čovek ispred nas je lagano prešao preko trake koja je označavala kraj reda i tako smo nas dve ostale zarobljene još neko vreme u Ikei. Potražile smo ugodno mesto za sedenje i ubrzo nam se pridružilo još par porodica. Molitva je počela. Ikea je odzvanjala od muškog glasa. Radnici su se ubrzo negde nestali, kase su bile prazne a ostale su samo zalutale mušterije, među njima i nas dve, jedine gologlave žene.

Dvadeset minuta prošlo je brzo i za tili čas smo bile prve u redu na kasi broj 4. Ja sam se zagledala u ženu koja je radila na susednoj kasi. Osim vela preko lica, imala je i crne rukavice koje su prekrivale ruke i zglobove. “Gotovo!“ trgnuo me je poznati glas. Krenule smo ka izlazu i ujedno smo počele da se šalimo kako je Rašid već otišao, jer nije mogao da nas sačeka, kako smo se dugo zadržale i slično. Stigle smo do kola i odmah pored nas iskočili su crni brkovi koji su se razvukli u osmeh.