Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

недеља, 09. септембар 2012.

Kako sam ostala u Ikei 20 minuta duže

Ikea?“ pitala sam zbunjeno. „Da idemo u Ikeu?“ ponovila sam sa akcentom na Ikei. Na trenutak mi nije bilo jasno kada me je moja nova drugarica pitala da li hoću da krenem sa njom. Da, naravno, postoji Ikea u Saudijskoj Arabiji. Zašto ne bi postojala. Ne postoji u Srbiji, ali zato ovde naravno da postoji! govorila sam sebi u bradu. (Ubrzo ću se uveriti da u ovoj zemlji-pustinji zaista postoje sve veće radnje i marke kao i u Evropi, a verovatno i šire). Moje drugo pitanje bilo je kako ćemo otići do prodavnice? Veoma logično pitanje, s obzirom na to da se Ikea nalazi u gradu udaljenom sat vremena odavde a nijedna od nas dve ne može da vozi. Bez problema“, odgovorila je. Rašid će nas odvesti i vratiti.

Rašid je imao crne guste brkove i isto tako crne naočare za sunce koje nije skidao duž celog puta. Pojavio se u plavkastoj košulji dugih rukava i krem pantalonama. Učtivo se osmehnuo kada su došli po mene i otvorio mi vrata od automobila. Posle upoznavanja seo je u auto, namestio retrovizor i krenuli smo u Khobar. Rašid je vozač koji je zadužen da vozi gde god treba i kad god treba. Pitale smo ga da li će i on ići sa nama u prodavnicu. Madam, nema potrebe da i ja ulazim. Vas je dve tako da ću vas čekati ispred da vam pomognem oko stvari“, odgovor je izašao negde kroz brkove. Ostatak puta Rašid je ćutao i povremeno gledao u retrovizore. 

Na putu do Khobara videla sam da se okolina ne razlikuje mnogo od onoga što sam do sada videla. Pesak, auto-put, mnogo automobila, pesak, benzinska pumpa, džamija, pesak, neki grad, palme, opet benzinska pumpa i obavezno džamija pored. 



Gradovi koje smo prolazili liče mi jedni na druge. Ispresecane ulice, uglavnom pod pravim uglom, sa karakterističnim zgradama boje peska koje nemaju više od 3 sprata. Naravno, sa nekim izuzecima. Uvek se tu može potkrasti neki, pa rekla bih... soliter. Khobar je nešto sasvim drugo. Iznenadila sam se koliko ima modernijih zgrada, restorana, prodavnica, više prostora, automobila i ... gradilišta. Malo, malo pa se nešto gradi. Khobar, Damam i Dhahran (koji se međusobno graniče) imaju populaciju od oko 2 i po miliona stanovnika. (Zato je teško reći da li se Ikea nalazi u Khobaru ili u Dhahranu. Misterija i dan danas za mene, mada uverena sam da se nalazi u Dhahranu). Kad sam već krenula sa informacijama sa interneta, u Khobaru se nalazi i najveća naftna kompanija na svetu – Saudi Aramco. A evo još jedne nepotrebne informacije - nedaleko od Khobara nalazi se most koji vodi u Bahrein, veoma važnu destinaciju za sve strance koji žive u okolini. Ali o tome drugi put.



Rašid je parkirao auto ispred ulaza u Ikeu. Dogovorile smo se da nas čeka na istom mestu i krenule. A tamo.... Ikea ko Ikea. Karakteristično uređena kao i svuda u svetu. Gornji sprat za izložbu, donji za ostale potrepštine. Jedina razlika što je na modelima napisano objašnjenje na arapskom i što se u onim reklamnim sobama na policama za knjige nalazi obavezno Kuran i još poneka knjiga na arapskom. Mislim da ovde žene vode glavnu reč. Pričaju nešto ispod vela podižući ruku i pokazujući na neki komad nameštaja a muškarci idu za njima i guraju kolica. U prolazu smo se susrele sa par gologlavih žena (takođe su strankinje jer ne pokrivaju kosu) i kao da smo klimnule glavom jedna drugoj u znak pozdrava.

Kada smo uzele sve što je trebalo, krenule smo ka magacinu i posle ka kasi. Trebalo je pokupiti pisaće stolove i stolice. U Ikei je inače super što možes da kupiš ram za krevet na primer, dužine i širine 2 metara, a oni će ga opet spakovati u jednu manju kutiju. To je olakšavajuća okolnost, s obzirom na to da nas je dve ali opet, ispostavilo se da je tu dosta kutija koje treba staviti na kolica. Taman kad smo spuštale jednu od kutija začuo se glas preko mikrofona. Drage mušterije, podsećamo vas da molitva uskoro počinje i da će se kase zatvoriti na 20 minuta. Oni koji žele da se mole, mogu doći na drugi sprat u prostorije za molitvu. Hvala na pažnji i strpljivosti.” Nas dve smo se pogledale i brzinom svetlosti počele da guramo preostale kutije. Ako zakasnimo na kasu, čekaćemo dok se ponovo ne otvori. Pošto smo verovatno odavale utisak da smo se izgubile jer nismo mogle da nađemo stolice koje su nam falile, prišao nam je čovek koji tu radi i pitao za pomoć. Pomogao nam je da sve spakujemo i ostalo je samo da se molimo da se kase već nisu zatvorile. Čovek ispred nas je lagano prešao preko trake koja je označavala kraj reda i tako smo nas dve ostale zarobljene još neko vreme u Ikei. Potražile smo ugodno mesto za sedenje i ubrzo nam se pridružilo još par porodica. Molitva je počela. Ikea je odzvanjala od muškog glasa. Radnici su se ubrzo negde nestali, kase su bile prazne a ostale su samo zalutale mušterije, među njima i nas dve, jedine gologlave žene.

Dvadeset minuta prošlo je brzo i za tili čas smo bile prve u redu na kasi broj 4. Ja sam se zagledala u ženu koja je radila na susednoj kasi. Osim vela preko lica, imala je i crne rukavice koje su prekrivale ruke i zglobove. Gotovo!“ trgnuo me je poznati glas. Krenule smo ka izlazu i ujedno smo počele da se šalimo kako je Rašid već otišao, jer nije mogao da nas sačeka, kako smo se dugo zadržale i slično. Stigle smo do kola i odmah pored nas iskočili su crni brkovi koji su se razvukli u osmeh.





Нема коментара:

Постави коментар