Crkva kraj puta

Priča koju sam nedavno čula ide ovako. Jednog dana, pre skoro 30 godina, jedan auto se zaustavio nedaleko od glavnog puta, na obodu grada Džubail. U njemu je bila grupa ljudi  koja se iznenada zaglavila u pesku. Po najvećoj vrućini, pokušavali su da izvuku auto iz peska, ali uzalud. Nije im preostalo ništa drugo no da počnu da kopaju pesak koji se odlučno zario među gume. 

Kopajući, naišli su na jedno iznenađenje. Daljim iskopavanjem, na tom istom mestu gde je auto zapeo, nađeni su ostaci crkve za koju se smatra da je jedna od najstarijih hrišćanskih obeležja u svetu sagrađena u 4. veku. Zvuči pomalo neverovatno da se ovako nešto nalazi u zemlji gde je jedina priznata religija islam. Međutim, za sve postoji objašnjenje. U to vreme a pre nastanka islama, na ovom prostoru živeli su sledbenici nestorijanstva, (jedno od učenja hrišćanstva), pa se tako i objašnjava postojanje ove crkve. 

Jedna od najstarijih hrišćanskih crkava ograđena je žicom

Godina kada je crkva otkrivena bila je 1986. i saudijske vlasti odlučile su da zatvore lokalitet kako za arheologe tako i za posetioce i lokalno stanovništvo, u cilju očuvanja objekta. Priča ide dalje da je prilikom iskopavanja pronađeno nekoliko jasnih oznaka u obliku krsta koji su potom misteriozno nestali...

Slika je nastala neposredno po otkriću crkve, 1986. god.

Odlučili smo da se uverimo u ovu priču i dođemo do nekadašnje crkve. Internet jako siromašno opisuje ovaj lokalitet, ali srećom našli smo koordinate. Iako one pokazuju da se iskopine crkve nalaze nedaleko od našeg kampa, bilo nam je potrebno skoro sat vremena da je pronađemo. Razlog tome su stare mape na GPS-u i naravno potpuno neobeležen put.  Znajući jedino da se nalazi desno od puta, odlučili smo da skrenemo kod benzinske pumpe i dalje na svoju ruku pratimo neki svoj osećaj... 

Cvet u sred pustinje

Na sporednom putu punom rupa susrećemo ljude koji, čini mi se kao da žive među nekim barakama i betonskim ogradama. Slažemo se da je malo bezveze da ih upitamo: „Izvin’te, a kuda do crkve?“, tako da se pravimo da idemo ne znamo ni sami kuda. Skrećemo opet desno kod nekog dalekovoda i držimo pravac. Sada prolazimo kroz krajolik kome bi i Kusturica pozavideo jer se oko nas nalazi đubrište, pesak, prazne konzerve, nekakve cevi, potom stare, odbačene stvari, jedna nekada reklo bi se fina garnitura za sedenje i mnoštvo guma. Ali nigde žive duše. Čujemo zvuk motora i ispred nas prolazi jedan auto čiji vozač nas radoznalo gleda. 

Ne znajući ni da li smo na dobrom putu, odjednom ugledasmo žičanu ogradu. Mora da je ovde negde... Pročitali smo ranije da je crkva ograđena žicom. Parkirali smo auto jer smo počeli da osećamo pesak koji je propadao pod točkovima automobila. Sigurno smo blizu, pomislili smo setivši se one grupe ljudi s početka priče koji su se pre skoro 30 godina zaglavili ovde negde. Nastavljamo peške ka ogradi i posle nekih stotinak metara ugledali smo poznati prizor sa interneta. 

                           

Ostaci nekadašnje crkve. Pomislila sam da je to to, i da dalje nećemo moći, međutim detaljnim istraživanjem terena primetili smo odškrinuta vrata i zakoračismo bliže ka crkvi. Jasno se vidi osnova kao i nekoliko stubova koji su prilično očuvani. Ne znam samo kako jer ovde nema nikoga ko bi iole vodio računa o ovom arheološkom nalazištu. Pokušali smo da nađemo obrise krstova međutim, bilo je nemoguće. Ono što smo videli jesu relativno novi slojevi maltera gde su se verovatno nalazila nekadašnja hrišćanska obeležja.