Dva dana u pustinji

Dan prvi

Prošle nedelje primili smo poziv da zajedno sa još jednim parom (i dve devojčice) budemo gosti u saudijskom kampu, koji je smešten u pustinji. Podrazumevalo se i da provedemo jednu noć u šatoru. Nismo krili oduševljenje i jedva smo čekali da provedemo dva dana među saudijskim porodicama. Ovakav poziv ne dobija svako, tako da smo bili izuzetno počastvovani što smo uopšte imali priliku da bolje upoznamo privatni svet Saudijaca. 

Na put smo krenuli rano izjutra, oko 6 sati. Čim smo malo odmakli iz grada, okolina je poprimila nove likove. Kamile. Tik pored auto-puta, koji inače nema nikakvu ogradu, ove grdosije se mirno šetaju i grickaju neko žbunje koje raste iz peska. Posle nekih sat i po vremena vožnje, zaustavili smo auto pored saobraćajne table koja je pokazivala pravac do Kuvajta. Sačekali smo domaćina koji nas je dalje sproveo do kampa. Skrenuli smo levo sa glavnog puta i zaputili se malo dublje u pustinju. U daljini smo videli kamp iz kog se viorila ogromna saudijska zastava. Levo od kampa – pesak. Desno od kampa – ponovo pesak. 

„Dobrodošli u naše malo kraljevstvo“ reče nam Fahad, naš ljubazni domaćin. „Ovde važe naša pravila. Možete se raskomotiti, biti svoji i uživati.“ Okrenuo se ka meni i drugoj ženi i dodao: „I da, ovde ne morate da nosite abaje. Upoznaćete moju ženu malo kasnije i ostale devojke. One će isto brinuti o vama.“

Kamp u pustinji

Šator u kome smo proveli noć

Čekao nas je gust raspored za ova dva dana jer nam je zahvaljujući našim domaćinima bio organizovan svaki minut boravka u pustinji. „Videćete, ovo je moderan kamp. Imamo struju, vodu, pokretne WC kabine, tuševe, kabovsku, čak i utičnice za struju. Ali pre toga, izvolite na lagan doručak“ reče nam Fahad. Na sebi je imao dugu crnu haljinu, sandale i umotanu maramu oko glave. Gostoljubivost i prijatnost možemo vrlo lako da prepoznamo u njegovim tamnim očima. (Do sada sam inače upoznala nekoliko Saudijaca i svaki od njih je bio jako ljubazan). 

Ubrzo nam se pridružio Fahadov brat. Bilo je nemoguće kasnije popamtiti ko je kome brat a ko kome ujak jer se u kampu po njegovim rečima nalazilo oko dvadesetak porodica (i isto toliko šatora) i svi su oni u međusobnim rodbinskim vezama. Izuli smo se i zakoračili u šator dobrodošlice. Prekriven je tepisima koji se na obodu šatora spajaju sa jastucima za sedenje. Za tili čas dva momka su prvo donela osveženje – kafu i odmah zatim doručak. Jaja sa sočivom i pirinčem. Ovo je manje-više tradicionalan saudijski doručak. Približili smo se hrani i nastavili razgovor.

Ukusan doručak

- Koliko ljudi se nalazi u kampu? upitah dok sam drugom rukom posegla za vrućom lepinjom.

- Trenutno je ovde oko četrdesetak ljudi, plus imamo i kuvarice, čistačice, dadilje i poslugu, dakle, rekao bih sve ukupno sa decom, oko osamdeset ljudi.

Svi smo iznenađeno podigli obrve. Iako još nismo stigli da ga obiđemo, složili smo se da je baš veliki kamp.

- Da li često dolazite ovde? nastavih sa pitanjima.

- Otprilike šatore postavljamo u oktobru i ne sklapamo ih tamo negde do sredine marta. Zavisi od temperatura. Za vreme leta je apsolutno nepodnošljivo biti na vrelom pesku. Obično u ovom periodu, od oktobra do marta, dolazimo svakog vikenda i provodimo par dana u pustinji.

-  Zbog čega dolazite? nismo krili znatiželju.

-  Da bi se odmorili, pre svega od žena, rekoše uz osmeh, pobegli iz grada i jednostavno da bi uživali u prirodi!

Ima logike. I pustinja je na neki način deo prirode. Tek kasnije smo se uverili šta u potpunosti znači uživanje u pustinji.

Smazali smo doručak a vreme nas je opomenulo da treba da se pokrenemo. Krenuli smo do obližnjeg grada Nairijan gde je četvrtak dan za bazar. Posle tridesetak minuta uplovili smo u grad na severu Saudijske Arabije. Gužva na ulicama samo potvrđuje da je danas dan za bazar. Fahad je nastavio sa pričom. „Ovde su žene te koje prodaju robu, ali nijedna ne priča engleski. Uglavnom trgovci dolaze iz Iraka i Kuvajta. Šta može da se kupi? Svašta. Povrće, voće, tepisi, suveniri, oprema za kamile, začini. Nadam se da imate dovoljno memorije u fotoaparatima. Slikajte, slikajte, slikajte.“

Slikanje

Jedan običan dan na bazaru

 Zaustavili smo se pred džamijom koja gleda na šatore. Čitava scena dolaska podsetila me je na deo iz knjige Lovac na zmajeve. Vetar je nosio pesak pred nama. Malo ispred nas neka deca su trčkarala oko zmajeva koji su igrali u ritmu vetra. Fahad se pozdravljao sa skoro svakom drugom osobom, a mi smo imali utisak kao da nismo u Saudijskoj Arabiji. Bazar je veoma šarenolik, najviše se vide crvena, plava i žuta boja. U svakom šatoru sedi jedna žena i iako ne znaju engleski, pokušavaju da nam prodaju robu. 

Lovci na zmajeve

Deca voze kola. Nažalost, ovo je uobičajena slika u SA

"Nadam se da volite sokolove", čuli smo potom Fahadov glas. "Odlično, vodim vas na pravo mesto". 

Dovezli smo se do (kako kažu) sobe za izložbu sokolova. Tu sam imala priliku da se susretnem oči u oči sa jednim od mojih najvećih strahova. Ni manje ni više nego upravo sa sokolom. Doduše, oči su mu bile pokrivene. Sva sreća, jer u suprotnom, mislim da ne bih izdržala da su nam se pogledi susreli. Navukla sam rukavicu i čekala sam jedno par trenutaka dok nije prešao sa drvenog stalka na moju ruku. Zamlatarao je krilima, verovatno osetivši moj glas i nesigurni oslonac a onda se ućutao. I ja sam se ućutala. Osećam svu njegovu težinu na levoj ruci i posle par minuta polako ga vraćam na mesto, zadovoljna što sam se usudila na ovaj korak. 

Igra sa sokolom

Unutrašnjost sobe za izložbu

Ušli smo u sobu koja više liči na neki kafe-bar gde se služi čaj i kafa. Sa jedne strane vise raznorazne slike sa sokolovima i njihovim učiteljima. Cela strana je kompletno u staklu odakle se vide ptice postavljene na stalcima koji su zabodeni u pesak. 

Odmor

Odjednom se pojavio jedan Saudijac u besprekorno ispeglanoj haljini, sivkastoj marami na glavi i naočarima sa tamnim okvirom. Pogladio se po takođe besprekorno ošišanoj bradi i na pitanje kako dresiraju sokolove, udahnu vazduh i reče: 

"U početku ih stavimo u sobu i pustimo televizor da bi se navikli na ljudski glas. Kasnije im dajemo male komadiće hrane, najčešće golublje srce i bacamo pomalo, pa sve dalje i dalje. Oko noge imaju povez koji se produžava svaki put kada se vrate po još hrane".

"Ali vidite", nastavi u istom maniru, "ono što je zanimljivo, jeste da ljudi ovde gaje sokolove samo da bi ulovili ovu pticu!" Pokaza nam rukom na pomalo smešnu pticu čija je slika visila na zidu. "Hubara, sve je to zbog nje! Ljudi su u stanju da daju milione samo da bi je uhvatili!". Pokaza nam potom na vitrinu u kojoj stoji preparirani soko koji je spustio kandže na pomenutu pticu. "Moj brat je trenutno u Pakistanu na takmičenju. Velika je stvar uloviti Hubaru!" ponovio je još jednom. 

Prestiž

Nakon priče o sokolovima vratili smo se u kamp na ručak. Kao što nam je domaćin obećao, prešli smo u ruke njegove žene, dok su se muškarci odvojili u svoj deo kampa. „Posle ručka možete se malo odmoriti i onda nastavljamo dalje sa rasporedom“ reče nam sada već dobro poznati glas.

U nastavku....

Šta smo sve radili do kraja avanture u pustinji, kako smo mi žene vozile kola, videli trke automobila i našli se na metar od kamila, kao i koje su to priče bile iz ženskog šatora, a koje iz muškog šatora...