Put do ivice sveta

Ovo putovanje smo detaljno planirali nekoliko nedelja. Precizno smo izračunali kilometražu, zalihe vode, baterije u fotoaparatima, rijale u džepovima i krenuli. Do željene destinacije trebalo nam je oko sedam sati vožnje kolima. Odlučili smo da jednu noć prespavamo u Rijadu i time ostvarimo još jednu želju. Da vidimo glavni grad Saudijske Arabije. Pošto je Rijad zaista ogroman grad, priču o istom ostavljam za drugi put.

"The edge of the world" nalazi se u dolini nedaleko od pomenutog Rijada. Bilo da ste  zaljubljenik u prirodu ili ne, ovo mesto bukvalno obara s nogu. Da ne bih dužila, slike će bolje opisati moje reči.

Put do Rijada traje oko pet sati

Posle nekog vremena, krajolik se promenio

Dva sata od Rijada. Trenutak kada smo ušli u dolinu "Acacia"...

... i videli prve stanovnike

Put se odužio još jedno sat vremena

Sve dok nismo stigli do ivice sveta...

... gde skidam abaju...

... uživam u tišini...

                                               ... upijam pogled...

... i divim se hrabrosti (ili ludosti),
zavisi iz kog ugla se posmatra...

                   

Nakon što smo napravili nezaboravne fotografije i fino se naćutali, okupili smo se i počeli da trošimo hranu koju smo planirano doneli. Pridružio nam se jedan Saudijac kome se isto otvorio apetit kada je video hranu postavljenu na dve prostirke. 

- Ja sam policajac... iz Rijada sam... reče nam i pokaza identifikaciju. 

Stvarno pandur. Izgleda potpuno drugačije u uniformi.

- Da li svaki dan dolazis ovde i šta uopšte radiš na ovom mestu? pitanje koje je sve nas interesovalo.

- Da... da.. svaki dan... Dođem... budem ovde... vratim se... 

Počeo je da objašnjava na engleskom koji je više ličio na neku pantomimu jer je stalno upotrebljavao ruke da nam opiše odgovor. Ispostavilo se da se razgovor nastavio u istom maniru.

- Opasno je ovde... Može čovek da padne sa litice. Opisa nam u tom trenutku kako čovek može da se spljeska o stenčuge. Sažvakao je i progutao salatu od šargarepe i krastavca i nastavio. Ja video (pokazuje na oči)... jedna žena.... pala.... mrtva (i onda izraz lica kao da spava). Muž hteo da je slika... kaže nazad... još malo... još malo... i ona.... padeeee. Strašno! (klima glavom levo-desno).

Malo smo se uozbiljili, zaćutali, ali nas on brzo prekinu. 

- A odakle vi došli?

- Iz Džubaila.

- Svi?

- Svi.

Ne može da poveruje. Kaže, ovde nije video nikog iz Džubaila. 

- Mnogo daleko. Saudijci ne voziti iz Džubaila u Rijad. Daleko.

Počeli smo da se smejemo. Kada je sažvakao poslednji zalogaj, ustao je i otišao do svog auta. Otvorio je gepek i izvadio kafu, naložio vatru i ugrejao vodu.

- Vi meni ručak, ja vama kafu.

- Pošteno. 

- Dug put do Džubaila. Pij... pij... da ne spavati dok vozi. Drugom rukom nam je tutkao urme.

Nalio je muškarcima kafu u termose, za svaki slučaj, da se nađe. 

Odmor i ručak

Kafa

Vetar jako duva i grla su nam suva. Uprkos vetru, mnogo je toplo, a kafa još više prija našim suvim grlima. Uzela sam par urmi, moram priznati da sjajno idu uz kafu. Ubrzo smo se spakovali i krenuli nazad istim putem kojim smo došli. Dug je put do Džubaila. Iako je bilo naporno u povratku, vredelo je doći do ivice sveta, u svakom smislu te reči.

Put