Priče iz ženskog i muškog šatora

Prvo smo upoznali Fahadovu ženu. Ima lepe crte lica, dugu smeđu kosu, crveni karmin i osmeh koji se slaže sa cvetnom haljinom. Ima četvoro dece. Onda smo redom upoznali ostale devojke. Neke su dosta mlade, neke su malo starije. Smestile smo se u šator koji je postavljen specijalno za nas dame. 

Sve imaju dugu tamnu kosu. Nekima engleski nije baš jača strana pa se sporazumevamo pomalo stidljivo. Moja slaba strana je to što nisam uspela da zapamtim njihova imena. Neverovatno mi je kako sve one liče jedna na drugu. To me pomalo i zbunjuje, mada više sam iznenađena njihovom otvorenošću i iskrenim osmesima.

- Znači svakog vikenda dolazite ovde? upitah jednu od njih.

- Da, da... svakog vikenda, odgovori kratko. Volimo da provodimo vreme ovde... Samo za nas. 

- I šta obično radite?

- Pričamo, igramo, pevamo... zabavljamo se.

Taman što je izgovorila prethodnu rečenicu, neko je pustio muziku. One najmlađe su počele da igraju trbušni ples. Pitala sam da li mogu da ih snimim i dobila odgovor: "Da, ali nemoj da nam snimaš lica. I nemoj da pokazuješ drugim muškarcima". Bez brige, rekoh joj. Neću pokazivati.

Srkutali smo čaj i posmatrali igru dok nije došao Fahad. Žena od njegovog brata je brzo prebacila maramu preko lica, dok su ostale devojke prilazile i pozdravljale se sa muškarcem koji je ušao u šator. Nije se dugo zadržao, poručio nam je da uživamo i da će večera uskoro. Kako se okrenuo i otišao, tako je žena zadovoljno zbacila maramu sa svog lica. 

Potom su ušle služavke i postavile sto za večeru. Da ne kažem, postavile pod, pošto hranu jedemo sedeći, sa poda. Neke biraju da jedu rukama, a mi ostali dobijamo plastični pribor za jelo. Hrana deluje izuzetno ukusno, pa na kratko prekidamo razgovor.

Večera je servirana

Veče je dalje proteklo veselo i uz igru. Primetila sam da skoro sve devojke imaju decu. Čini mi se da samo par njih još uvek nije udato. Bila sam radoznala i upitala da li i ovde moraju da budu potpuno odvojene od muškaraca? Ceo kamp je napravljen tako da postoji deo za samce i deo za porodice. Takođe ženski deo kampa je odvojen od muškog. U ženski deo mogu samo da dođu muževi dok žene ne mogu da idu u muški deo. 

Devojka koja je sedela do mene mi se poverila: "Da, ovako smo razdvojeni, čak i kad je svadba. Mladoženja dođe samo na desetak minuta dok se ne završi čin venčanja i posle se vrati u muške odaje. Čak i svadbu slavimo odvojeno. Žene imaju svoje odaje za slavlje, i muškarci isto!"

- Dobro, sad je uz svu tehnologiju i mobilne telefone, lako komunicirati sa njima ako vam treba nešto... Ali kako je bilo dok nisu postojali mobilni telefoni? upitasmo ih.

- Ah, pa lako! Onda smo slali decu... 

A dece nikad više u kampu. Najmlađa bebica ima četiri meseca. Tu je i jedina devojčica, Fahadova ćerka. Sve ostalo su dečaci. Teško ih je prepoznati jer svi imaju crnu kosu i tamne oči. 

A u međuvremenu u muškom šatoru... (prepričano iz ugla moga muža)

Muškarci su imali svoju zabavu. Jedno vreme su gledali fudbal preko TV ekrana. Tu i tamo domaćini su se raspitivali za fudbal u Srbiji. Uveče su pravili roštilj i pričali kraj vatre. Interesovale su ih tehničke stvari, kao na primer, gde drže šatore leti, kao i kolika je cena jednog šatora? A evo i odgovora: Postoji skladište u blizini kampa gde ostavljaju rasklopljene šatore a cena jednog, u zavisnosti od veličine, kreće se od 6.000 do 14.000 rijala. To je otprilike od 1.000 do 3.000 evra. Samo da ponovim, u kampu se nalazi oko dvadesetak šatora. 

U jednom trenutku u toku večeri, Fahad je došao u ženski šator i pozvao mene i još jednu ženu koja je bila sa mnom da se pridružimo muškom delu, naravno ako želimo. Bez premišljanja smo krenule.  Dok gazimo po mekom pesku, razmišljam da nismo možda mi jedine žene koje su kročile u muške odaje?...

Osim što je ovaj šator dosta manji od ženskog, primećujem da ima više momaka nego devojaka. Svi su posedali duž šatora i ćaskaju. U jednom trenutku smo nas dve žene bile u centru pažnje, čak su nas neki mladići i snimali. Očigledno smo njima atrakcija. Jedan od starijih Saudijaca je sa druge strane šatora počeo da peče hleb. Testo je zamirisalo a ubrzo je muška posluga objavila da je večera servirana. Nas dve smo se vratile u ženski deo kampa, zaključivši da je kod nas zabavnije.

Ostatak boravka proveli smo u zaista prijatnoj i opuštenoj atmosferi, uz tu i tamo dolazak nekog od muškaraca i u zavisnosti čiji je to muž, sledilo je prekrivanje lica određenih žena. Uprkos tome, deluju kao da se dobro zabavljaju. Tek kasnije sam čula komentar jedne od njih kojoj se stomak uveliko ocrtavao ispod šarene haljine. "Dok sam bila u drugoj zemlji, imala sam svu slobodu, a sada, kad sam se vratila, malo je drugačije." 

Pred kraj našeg boravka u kampu zamolile smo sve dame da se slikaju sa nama. Složile su se ali ponovo pod uslovom da ne pokazujemo drugim muškarcima. Iz poštovanja prema domaćinima koji su nas jako srdačno ugostili i kojima se ovom prilikom zahvaljujem, ovaj post nema više slika.