Predah u Bahreinu

Prošli vikend smo prvi put otišli van granica Saudijske Arabije. Kada kažem vikend, mislim na samo jedan dan u nedelji i to je petak. Kad kažem van granica, to je bukvalno dva sata vožnje kolima od naše kuće. (Jedini problem može da bude malo duže čekanje na granici, posebno u povratku.) 

Bahrein i Saudijsku Arabiju deli most dugačak skoro 30 km. Iznenadila sam se koliko je u stvari Manama (glavni grad Bahreina) blizu granice. U zemlji gde su početkom godine besnele demonstarcije život teče lagano kao da se ništa nije desilo. Iako je jedna od najliberalnijih muslimanskih država na Bliskom istoku, na prvi pogled ne odstupa mnogo od Arabije. 

Most koji spaja Bahrein i Saudijsku Arabiju

Obrisi nebodera koji niču na svakom koraku

Međutim, tek kad se zađe u grad, razlike se i te kako primećuju. Nimalo me ne čudi što Bahrein važi za jedno od omiljenih mesta za strance koji žive i rade u istočnom delu Saudijske Arabije. Primećujem da ima više ljudi na ulicama a žene strankinje ne moraju da nose abaje. Ima više mesta za zabavu i sigurno više kafića nego u komšiluku. Arhitektura se dosta razlikuje od gradova koje sam do sada videla u Arabiji.

Na ulasku u Manamu

Pogled sa obale

Grade se gigantske zgrade, u maniru što veće, što bolje, što bogatije. A para u zemlji u kojoj je prvi put otkrivena nafta na Bliskom istoku, naravno ima na pretek. Međutim, iako je mala, ostrvska zemlja, u njoj postoji mnogo toga da se otkriva i istražuje osim vidljivih zgrada koje ne mogu a da ne paraju oči.

Urban, moderan grad sa nezaobilaznim neboderima, sačuvao je i duh svoje tradicije koji se može videti u karakterističnim malim sukovima i uzanim ulicama. 

Prizor iz Manamskog suka

U jednoj od takvih uzanih ulica nabasali smo na jedan štand. Na njemu su poređani osušeni listovi duvana. Ceo štand inače liči na neko skladište davno zaboravljenih, nepotrebnih stvari koje nikada niste niti nameravate da bacite.

Pipkala sam listove, mirisala ih jer na prvi pogled nisam znala šta je. Iza mene se pojavio čovek u beloj haljini. "Duvan iz Omana... Lep je, zar ne?.... Dođi...", pokaza mi rukom kuda da prođem. Zaustavili smo se ispred kožne stolice .... "Sedi tu... taman da imaš lepu sliku". 
"Hajde slikaj...  Slikaj, slobodno!" okrenuo se ka fotoaparatu i nasmejao se. Falio mu je jedan zub, no to ga nije sprečilo da se dugo osmehuje.

Bio je to prijatan dan u Bahreinu.