Đavolja varoš u Arabiji

To mi je prvo palo na pamet kad smo se našli pred masivnim stenama u čijoj se utrobi nalazi pećina. Još strašnije deluje i zbog vrućine koja je neizdrživa čak i krajem oktobra kada smo se našli pred ovim arabijskim čudom od prirode. 

Ispred ulaza u pećinu

Skoro dva sata vožnje od našeg kampa nalazi se grad Hofuf, koji je bio naša prva smernica. Bez ikakvih problema stigli smo i protutnjali kroz pomenuti grad koji je u 9 sati izjutra još uvek delovao uspavano. Onda smo se uzdali u naš GPS i pratili mapu. Rekla bih da su ovde generalno nezainteresovani za domaći turizam i ljudima je potrebno mnogo vremena i živaca da dođu do željene destinacije. Kada se prođu veći gradovi, table sa oznakama nestaju. A ako i naiđemo na neku, ona je logično, na arapskom. I da ne širim mnogo, uzdali smo se u GPS. Moj generalni utisak o Saudijskoj Arabiji posmatrajući okolinu nije se bog zna šta promenio ili narušio. Nažalost, plastične kese i flaše su neizbežni ukrasi kraj puta. Čast naravno, izuzecima i delovima koji su besprekorno čisti. Ali takva je cela zemlja. Prošarana kontrastima. I dok sam mislila o svim tim besprekorno čistim mestima, prošli smo pored jedne mrtve životinje (u pitanju je neko goveče. i nije kamila). Leži onako kraj puta, malo ispred nekog kanala a oko nje obleću muve. Prodrmala sam glavu i sa nevericom tražila sledeći prizor. Na svu sreću, bile su to stene zbog kojih smo i pošli na ovo putešestvije.

Prišli smo im do podnožja, ali uzalud. Nismo mogli da nađemo ulaz. Skriven je kao lice saudijskih žena, što bi rekli ovde. Vrteli smo se u krug sve dok se jedan džip nije zaustavio pored nas. Staklo se spustilo i iz kola smo videli crne oči. Jeste li se izgubili? upitaše oči. Interesantno je da ovde Arapi staju čim vide strance, da ne kažem ljude bele puti i nude im pomoć. Kada je čuo da tražimo ulaz u pećine, okrenuo je auto i rekao da ga pratimo. Odveo nas je do skrivenog mesta. Tačnije, uopste nije bilo skriveno već nije bilo nikakve oznake da se ulaz nalazi upravo na tom mestu. Zahvalili smo se ljubaznom domaćinu i popeli se uskim, metalnim stepenicama. 

Nesnosna vrućina

Sa tog uzvišenja videla sam prizor koji sam do tada videla samo na slikama. Kada bi me pitali, rekla bih da liči na Đavolju varoš. Liči malo. Brzo smo se uputili ka utrobi ogromnih stena. Uđosmo u stilu Indijane Džonsa. Pod nogama nam je pesak a oko nas krečnjačke stene. Visoko iznad nas vidi se svetlost koja ulazi kroz jako uske otvore. Imala sam strah da mi se nešto ne sruči na glavu. U stvarnosti, najveći strah pretio je od ptičijeg izmeta koji je malo, malo, pa padao kroz uzane otvore. (Između ostalog, to je jedan od razloga što ne volim ptice). 

Unutra

Uzani prolazi

Obradovala sam se jako prijatnoj temperaturi i hladovini unutra. Od glavnog ulaza šire se hodnici i lavirinti koji vode u veće ili manje prostorije. Neki su toliko uski da jedva može da se prođe. No, htela sam da vidim. Uvukla sam stomak i gurala nos ispred nogu. Napravili smo zaista divne fotografije i zaključili da je bilo vredno doći čak dovde. 

Lavirinti

Vratili smo se istim putem i krenuli još malo da istražujemo okolinu. Sunce je pržilo i po prvi put mi je bilo zaista vruće ispod abaje. Popeli smo se još više i odahnuli kada smo osetili vetar. Okrenula sam se i videla zelenilo pred sobom. Sa leve i desne strane puca pogled na palme. Pred nama se nalazi najveća oaza u Saudijskoj Arabiji. Vide se samo palme. I tek tamo u daljini, obrisi sledećeg grada. 

Najveća oaza u SA

Od samog pomena na oazu, ožedneli smo i krenuli dalje u potragu za jednim od sedam izvora vode, koliko smo čuli da ih ima. Posle dužeg vremena, naišli smo na betonsku konstrukciju okovanu đubretom. Vode u tom bazenu nije bilo. Verovatno čeka kišne dane u ovoj zemlji kontrasta. 

Izvor vode