Основни подаци о мени

Моја слика
Sve fotografije i tekstovi na blogu su autorski i ukoliko želite da ih pozajmite, molim da me prvo kontaktirate. Za sve ostale sugestije i pitanja, slobodno mi pišite na marinakatanic@gmail.com

среда, 05. децембар 2012.

Prvi susret sa „šaptačem“


Od kako sam stigla u Arabiju čula sam priče o tamo nekim šaptačima koji se prikradaju obično ženama (strankinjama) i govore im da pokriju kosu. Mutave ili religijska policija uglavnom se šetaju tržnim centrima i prodavnicama i lovcaju žene koje nisu adekvatno obučene i skreću im pažnju na ponašanje u javnosti. A pod nisu adekvatno obučene podrazumeva se da nemaju veo preko lica ili im je kosa otkrivena, ili abaja otkopčana. Pošto kažu da je istočna obala Saudijske Arabije, gde se ja nalazim, pomalo liberalna, nisam ih uopšte viđala do sada. Prepoznatljivi su po tome što nose braon ogrtače preko bele haljine i imaju dugu bradu.

Po čemu su oni poznati? Šta obično mutave rade? Ovog puta odgovor ću samo fokusirati na dame. Prilaze ženama i maltretiraju ih pitanjima: Kakvo je to ponašanje? Pokrij kosu... itd. U suštini njihovo je da samo predlože ženama da pokriju kosu i da ih opomenu. Međutim, obično nastavljaju da ih prate sve dok ih one ne poslušaju. Onda ceo taj proces jurnjave deluje pomalo zastrašujuće i uznemirujuće. A ponekad sve to deluje i pomalo komično. Zavisi iz kog ugla se posmatra. 

Moje prvo i jedino pokrij kosu iskustvo do sada desilo se u lokalnoj prodavnici. Bila sam sa još jednom ženom iz kampa i kupovale smo namirnice. Odjednom sam čula dubok glas iza leđa. „Cover your hair, madam. Please.“ Na trenutak ga nisam razumela i pomislila sam da priča sa nekim preko telefona. Okrenula sam se ka drugoj ženi i pogledima smo skontale da treba da ga ignorišemo. Početnička greška! U ovom slučaju čovek neće nestati ako nastavimo da ga ignorišemo. Pomerila sam se malo dalje, međutim nastavio je da ide za mnom ponavljajući kao robot. „Cover your hair... cover your hair...“ I na kraju lepo dodao - please! 

Okrenula sam se i videla čoveka od možda tridesetak godina u belom koji me ne gleda direktno u oči već gleda sa strane. Posegao je rukom za konzervom pasulja, kao da ga interesuje cena. Pipkao je tu konzervu, okretao je i nastavio da ponavlja prethodne reči istim tonom. Malo me je uplašilo saznanje da neko tako priča sa mnom, ne gledajući me direktno i mahinalno sam podigla maramu preko kose. Zahvalio se i nestao među onim konzervama. Kasnije sam ga u velikom luku izbegavala u prodavnici jer mi je marama stalno spadala. Na odeljenju sa voćem i povrćem videla sam kako se isto obraća jednoj ženi. Ona ga je gledala i samo klimnula glavom rekavši: „Nemam maramu.“ Čovek u belom se samo povukao i došao do svoje žene koja ga je čekala i posmatrala sve šta se dešava. Ona je bila kompletno pokrivena u crnu boju sa sve crnim rukavicama na zglobovima. Dečkić je trčkarao oko njih. 
Ne znam da li je konkretno ovaj čovek bio mutava (nije imao ogrtač), ali imao je dugu bradu. I  bio je prilično religiozan, što se moglo zaključiti.


Konačno sam stala u red čekajući da platim, kad sam ponovo čula prepoznatljiv glas. Naježila sam se jer sam videla da sad gleda u policu sa žvakama i ponavlja mi prepoznatljive reči. Ovog puta sam ga ignorisala i jedva čekala da izađem iz prodavnice.

Нема коментара:

Постави коментар